Ratni filmovi su zanimljiv izazov. Dobar ratni film publici nameće moralne dileme, ogoljava brutalnost i sukobe koji nisu uvek između jedne i druge zaraćene strane. Vešti režiseri oružanu likvidaciju stavljaju u drugi plan i testiraju čovečanstvo na manje očiglednim primerima. U najboljim ratnim filmovima konflikti unutar ljudskog bića provociraju emocije i razum gledališta. Rat u ratniku film čini legendarnim.

Kada ratni film stigne u bioskope, obožavaoci žanra seciraju ga popreko, u dve celine. Prva je istorijska i materijalna doslednost na setu. Da bi prošao ovaj test, režiser mora koristiti rekvizite, kostime… koji odgovaraju epohi i konkretnim sukobima. Oprema, naoružanje, tehnologija, doktrina, arhitektura, istorijski dokumenti i unakrsna komunikacija zavađenih strana čine verodostojnu sliku. Ona publiku fizički preseli na ratište.

Druga oblast ratnog filma je delikatnija i vrednija. Sposobnost reditelja da verno prenese duh određenog vremena i preispita ga vrednosno. Koji se jezik koristi, kakav su maniri ljudi ili odnosi između nadređenih i podređenih vojnika i (građanskih) klasa. U kakvim su društvenim okolnostima živeli i šta ih je dovelo do toga da se ubijaju. Uprošćeno, na šta je svet ličio kada je stvarao ratove. Ako uspe u tome, režiseru će se lako oprostiti istorijska netačnost upotrebljenih rekvizita, imena formacija, korišćeno oružje ili fiktivne uniforme. Preselio je publiku duhom na ratište.

Postoji, međutim, nerešiv problem u ratnim filmovima. Dramaturgija ne sme da trpi. Insistiranje na istorijskoj i svakoj drugoj realnosti može ugroziti dramski efekat i zato u filmovima niko ne nosi šlemove po pravilima vojne službe. U antičkim i modernim ratovima glumci skidaju šlemove u situacijama kada to realno nikada ne bi uradili. Vojnička kaciga glumca vizuelno pretvara u statistu i nekada ograničava ekspresiju, različito za svaku epohu.

I sve to nije uopšte bitno, ukoliko je režiser uspeo u prve dve oblasti.

Juče je u Srbiji snimljen ratni film i sve je bilo pogrešno. Ovaj film, a ratni je, publika je dočekala nožem. Režiser je pred puške stavio dete, bez ideje kako da okonča film i zaokruži priču. Publika netremice čeka da puške opale, ali režiser seče i seli se u ratni štab generala. Film preskače prve dve premise i emotivno najvažnijeg lika, bolesno dete pred streljačkim vodom, izbacuje iz narativa i ne vraća mu se do kraja. Toga nikada nije bilo u istoriji srpske kinematografije.

Kada smo plakali gledajući „Život je lep“ posmatrali smo umetnike. Iskoristili su dete u nezamislivom ratu, uzdrmali nas gde smo najslabiji. U bukvalnom paklu dete preživljava u mehuru filmskog jezika, a život i dostojanstvo deteta ne dovode se u pitanje prisilom teksta, slike i tona.

U poslednjem srpskom ratnom filmu scena sa detetom je opravdano potresla javnost, ali ona nije pažljivo pratila film i poništila je ulaznice. Ako prebrojmo mrtve glumce i statiste, poslednja scena najavljuje rasplet. Dete više nema ko da spase, heroj, žrtva i režiser je otišao iz studija.

I nije nosio šlem.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.