Mečke se generalno ne čačkaju ali ovu ne smeš ni da pogledaš. Možda su ti duhovi u tihom savezu sa najnižim porivima u nama. Krivica nije njihova, verujem da bude najsnažniji talog u duši osobe, a kada ona nema šta da ponudi osim besmisla, bahaćenja i qrčenja, onda i praznici budu poligon nasilja i gluposti.

Jutarnji incident više je ličio na sačekušu nego slučajni susret nepoznatih. Čovek opkoljen prazničnim duhovima nije u stanju da pazi na sve četiri strane i lako ga je saleteti u moru pojava sumnjivog narativa.

Moraš prvo da omirišeš situaciju da bi razmotrio da li je ona dobra ili zla.

                                     “Pagansko slavlje, u Hristovoj oblandi, zarad masakriranja”

foto: horrorphile.net

Sinoć smo se lepo proveli u pozorištu X, a posle premijere nastavili druženje u teatru Y. U naletu ekstremno dobrog raspoloženja otkrio sam okupljenima lične razloge za ostanak u ovom jadnom izgovoru za zemlju. Manje je važno to što jedem hleba od maternjeg jezika, zapravo, i dalje sam ovde jer pripadam istim tim ljudima s kojima sam podelio veče. Davno sam shvatio da okružen osobama koje cenim, majstorima zanata i pristojnim, duhovitim svetom uopšte, bivam dodirnut prstom sreće kog nijedna kanadska plata ne može nadomestiti. Sav čemer i jad koji nas zapljuskuju i pljuju ne mogu mi prići kada su oko mene ti dragi ljudi, što znani – što ne, zbog čega se naprasno osećam kao onaj koji zna šta je smisao života.

Naravno da i dalje ne znam odgovor na pitanje nad pitanjima, ali dao bih pare da je to sreća koja se dostiže nepovređivanjem drugih koji je traže.

###

Prvo sam, neoprostivo veseo & čio, saznao da je dotična premijera imala krajnje čudan termin zbog gostovanja jednog drugog umetnika, čiji je kalendar po važnosti daleko iznad glumačkog. Verujem da znate ko je u pitanju, jedan od onih nebeskih frajera za kog niko od osoba/žena čiji sud vrednujem ne ume da mi objasni čime je zaslužio tako laskavu titulu.

Dobro, Glupost je neuništiva, pevam u sebi i nastavljam da živim. Ni prva, ni poslednja i svakako – ni približno najveća.

Bilo je valjda oko pola tri kada smo na Bulevaru Mihajla Pupina nas dvoje primetili mladi par na autobuskoj stanici. Očigledno su se predali prazničnim duhovima u obližnjem lokalu koji nam se predstavlja kao elitni. Dok su stojali daleko, nimalo se nisu razlikovali od ostalih parova u “žaru mladosti” (odbrana Uroša Human Torch Mišića) ali kako smo se približili na praćkomet, shvatili smo da nešto debelo nije u redu.

Vrlo važno: računajte da nam je sposobnost percepcije prostote i brutalnosti drastično opala nakon večeri u pozorištu i druženja s istim tim ljudima. Tome to valjda i služi, pa kad svi odu tamo, onda bedništvo nema šansu za opstanak u zbilji.

                                       
                                            Nepoželjan na srpskim rafovima: “Čemer eliminator” 

foto: David Shankbone

Opkolio je curu rukama dok se ova leđima nasadila na autobusku stanicu. Pokušavao je grubo da je obuzda, devojka je pala, pa ustala, pa opet pala…što u kratkoj suknji izgleda krajnje ponižavajuće. Već smo bili dovoljno blizu da vidimo kako je kljuca čelom u čelo, nešto viče i hvata za glavu. On je neadekvatno odeven, ra razliku od nje, dočim tipujem da mu je jakna ostala u kafani dok je izleteo za devojkom.

E sad! Šta učiniti ?

“Dobro veče dobri ljudi, možemo li pomoći”, zvučalo je kao razuman početak jednog kraja. Kraja nasilja. Razgovor počinje relativno smisleno, klinac nije agresivan koliko sam očekivao, mada zlatan lanac s povećim grbom neke od Srbija jednake kakvoće svakako nije vesnik pitomog dijaloga. Ne dira on nju, sve je u redu, ona je popila previše, lupa gluposti, objašnjava etnički mladunac dok ova roni u šakama i bago klima glavom. Ne deluje nimalo ubedljivo, situacija se zateže ali nas dvoje odbijamo da odemo.

Kažem da njihov problem nije naša stvar, ovaj potvrđuje i spremno nudi pozdrav pesnicom o pesnicu, kao da smo u “Grand theft auto” video igri, a ne u Novom Sadu. Prihvatam pozdrav radi mira u kući i podsećam ga da to što sukob nije naša muka, nije u redu da neko pati na ulici ako ne mora. I onda te praznični duhovi strefe u glavu i srce:

Njoj to sasvim odgovara.

###

Neko vreme smo lomili glave; koja doza ličnog nepoštovanja je dovoljna da se dotičnoj osobi ne pomogne zarad očuvanja svog samopoštovanja, a možda i tela, s obzirom na pripadajuću hordu u kafani.

Anonimne gromade veb-komentarisanja, gutači rijalitija, mrzitelji zarad mržnje, ufoteljeni buntovnici, poluprofesionalni “like” aktivisti i svako ko nije spreman da preuzme odgovornost za svoj život, reči i dela, je osoba koja ne želi da joj se pomogne. Šta god mislila i kazala na mreži.

Nije ovo lenjost zemljaci, to strahote vode kolo.

Znaš ti zašto

I