Vidim da su fejkeri znanja i diploma ponovo uzdrmali javnost. Zbunjen sam; kako je moguće da poznajem toliko genijalaca, a da nas zezaju i maltretiraju najmanje sposobni ?

Mislim da je to pitanje za Roršaha. Ili sve nas ?

Trenutno nevažno. Ova bljutava priča me je podsetila na nekoliko izvanrednih. Možda sam sklon nerviranju baš zato što su u ovoj zemlji super ljudi totalni anonimusi, što i nije obavezno loše ukoliko oni tako žele ali se bojim da na biva.

Recimo, osoba znana mojoj generaciji je svojevremeno bila priča dana u Kampusu, nakon što je na izvesnom ispitu osvojila valjda 120 bodova od mogućih 100. Šta, kako ?

Lepo i ne tako lako: na vežbama je uradio superzajeban zadatak vredan 20 ispitnih bodova. Upisali mu to u indeks, pa hajd’ sad, da ne ispadne da su ga zakinuli.

Osim njega talentovanog i vrednog, znam za još barem tri osobe koje u društvu predstavljam krajnje blesavim epitetima. Kažem da su ovakvi ili onakvi, rade ovo ili ono, a zapravo bih rekao “dame i gospodo taj/ta je suvi genijalac, u klasičnom smislu te reči” ali bojim se da su mediji nepopravljivo derogirali pojam “genije”, pa se ustručavam da lahor neprijatnosti ne prostruji međ’ ljudima.

Uostalom, ne zameraju mi. Ni ovi ni oni.

I da, rastužim se kada emigriraju. Krivo mi je, hoću da su ovde. Srećni.

Vremenom sam shvatio da se genijalnost mojih prijatelja/ica i poznanika/ca najpre ogleda u njihovom nepristajanju na ekstrem. Nisu oni samo pristojni i lepo vaspitani, već svesni da je odlazak u zonu ekstremnog i preteranog prva faza u kupoprodaji duše, zbog čega dosta njih nepravedno trpi anonimu i diktat glupljih.

No, mirno spavaju i ne boje se ogledala. Ovi što odu pride voze lepa kola i putuju gde im srce ište. Srećan sam zbog njih, onako setno.

Jedan od suvljih genija je izvesni vremešni Rusin, kog sam upoznao ne pitajte gde i kada. Domar je bez škole i kaže on meni otprilike ovako:

“Ja znam da ne znam, ali znam i šta znam. Kada su bili izbori ovde u MZ, meni nije bilo jasno kako odbornik/ca te i te partije ne ume da odvrne slavinu na polugu da bi svima skuvala kafu. Pitao sam ljude kako takva osoba hoće i može da bude vlast, razumem zašto ja ne mogu, ali ko ne ume da koristi slavinu ne sme da upravlja našim životima. I ništa mi nisu rekli…”

Nakon toga mi je pričao o kajsijama i gletovanju zidova, na moje insistiranje.

Znaš ti zašto

I