„U Novom Sadu nemaš dovoljno veliko tržište za jedan segment, nemoguće je profilisati se kao u Beogradu. U marketingu, kulturi, filmu, umetnosti, ali to nije puno krokodila u bari, nego nevoljnika, žrtava centralizacije. Da se bavim samo marketingom, što neću, morao bih da se preselim u Beograd, što još više neću (smeh). Pre šest godina se ovde doselio drugar koji je živeo u Evropi. Izašli smo, nije bilo ljudi u gradu, kaže mi ’u Beogradu je više sveta’. Odgovorih da je Novi Sad centralizacijom izgubio drugi ešalon menadžera, njih ko zna koliko hiljada, koji uopšte mogu da izađu u kafanu. Izgubili smo deo društva. To što ne mogu da se profilišem ima svojih mana ali i čari, u svačemu se oprobaš i sve me ispunjava, iako najviše volim da radim filmove“, odgovara mi Aleksandar Karišik na pitanje kako da ga potpišem, kao filmadžiju ili stručnjaka za marketing.

Povod za razgovor je serijal kog je sagovornik režirao, „Kvadrati i oblačići – Vojvođanska strip priča“, emitovan na Radio-televiziji Vojvodine. „Dobrila Radak, prijateljica koja je bila svedok procvata stripa osamdesetih, došla je s tom idejom, a pošto sam išao u „Bogdan Šuput“ školu odrastao sam na stripovima i autorima, poput Zorana Janjetova. Repić mi je zaigrao i pokušali smo da to proguramo kao projekat, nismo se puno ni ubeđivali, RTV je odmah prihvatio. „Vojvođanska rokenrol priča“ je, na primer, projekat na koji smo čekali pet, šest godina da se realizuje“, kaže sagovornik kog prvo pitam da li je strip danas i ovde politički relevantan?

„Jeste. Nije na prvu loptu. U seriji provejava i politička varijanta, u nekoliko epizoda je eksplicitna, u onoj o andergraundu. Nekada direktno, nekada indirektno. Sloboda izražavanja uvek ima subverzivni karakter. Rekli smo kako je nekada bilo, kako je sada, to nije bezazleno ali nisam ljubitelj ukazivanja na loše primere. Ukažimo na dobre, da imamo reper za poređenje.

Koliko AP Vojvodina i njena strip scena dele sudbinu?

Heh, sreća u nesreći je da ne dele. Vojvodina je kao kulturni prostor, na nekom nivou, opstala. Drugo, svetsko tržište stripa je i dalje živo iako je prošlo zlatno doba. Vojvodina je dala puno uspešnih autora, Janjetova, Nenadova, Kerca, Subića, Pilipovića, Zografa, Mijatovića… Oni opstaju jer ne zavise od kulturnih budžeta AP Vojvodine.

Hoće li strip sačuvati relevantnost samo ukoliko ostane „podzemna delatnost“?

Andergraund je više pitanje budžeta, a manje estetike i teme. Neke andergraund premise stripa su postale mejnstrim i u Francuskoj, Belgiji, Španiji, kao mejnstrim prolaze poruke koje bi inače pripadale „podzemlju“. Da li stvari ostanu iskrene kada postanu mejnstrim, ne znam, nema univerzalnog recepta ali znam za slučajeve kada je tako. U filmu je slično, mejnstrim uspeh autorima posle daje veću slobodu.

Da li je serijal pola lament nad prošlim vremenom, a pola kreativna provokacija?

Nostalgiju je nemoguće izbeći, s druge strane, jeste poziv zato što smo navodili pozitivne primere kako strip opstaje. Malo šta je kod nas dugog veka, osim recimo Matice srpske i još po neke institucije i pojave u kulturi i umetnosti. Strip je čudo, ima priču kontinuiteta i kvaliteta, a serijal jeste poziv na stvaranje i potiče na razmišljanje.

Gde Grad i strip imaju šansu u novosadskom stolovanju evropskom kulturom 2021?

Nisam informisan, znam malo više od prosečnog čoveka. Biće dobra priča ako se ne svede samo na šou i masovnu potrošnju, nego ako doprinese da kultura bude razuđenija, demokratičnija i samoodrživija. „Svilara“ je dobar primer. Koliko čujem neki i gunđaju, ali to jeste rizik. Nisam sigruan da ćemo dobro iskoristiti tu priliku ali to zavisi samo od nas. Nemoj da i tu bude svetska zavera, da velike sile utiču na nas male i jadne. I Danska je mala.

Kakve su nam estetske intervencije potrebne u javnom prostoru?

One su uvek posledica. Mislim da su nam potrebnije duhovne i moralne intevrnecije. One i estetika su u kauzalnom odnosu, to je isti korpus delovanja. Kada bi to stvarno bilo demokratičnije, kao u Novom Sadu osamdesetih, neki melting pot, onda bi to izrodilo estetiku koju ne možemo ni da predvidimo, kao što u renesansi niko to nije mogao. Da bi se to dogodilo moraju se znati donje granice u svim sferama života, nešto što se ne prelazi, od institucija pa nadalje.

Humanizam i renesansa su nastali povratkom čoveka u centar svemira, da li je to danas demokratičnost?

Opet dolazimo do čoveka. Sada imamo kolektivni narativ, društvu je važna nacija, a nijedna jaka nacija nije to postala bez jake individue. Totalitarni režimi rade na kratak rok, demokratije su uspešne na duge staze. U vreme kraha američke berze pisali su ekonomisti hvalospeve Staljinu, 100.000 radnika se prijavilo da rade u SSSR, ali se nije znalo da je to koštalo četiri miliona života u Ukrajni. Danas rezultat znamo.

Da li te je film „Vojvođanska rokenrol priča“ nešto naučio?

Svašta, a dosta stvari sam se podsetio. Otkrio sam bendove koje nisam znao, a morao sam. Recimo Napred u prošlost. I tu postoji vojvođanski kontinuitet, u malim mestima ima dosta kreativnih ljudi. Od 1962. do 2015, od Love me do „Bitlsa“, sako selo u Vojvodini je imalo bend, dobar bend. Ponovo sam otkrio senzibilitet prema tim stvarima. Mala vojvođanska mesta su majdani kreativnih ljudi. Nismo samo mi imali Andrlu, ima, a živi su hvala bogu, u Zrenjaninu Panta Šiklja Nafta, a u Somboru Fentestik Kiseli Bend. Postoji senziblitet kreativnih, obrazovanih ljudi sa integritetom.

Protesti; kako ti izgleda činjenica da slogane i simbole građanima daje sama vlast?

Vlast se ne obraća onima koji  protestuju, već onima koji su njima bitni. To je abeceda marktinga. Targetiraju neodlučne i one koji su njihovi. Oni koji nikada neće biti – na njih ne gube vreme. Bahatluci i nesmotrenosti su drugi par rukava, to protstima daje vetar u leđa. Međutim, mene manje brine vlast, brine me druga strana. Ne očekujem od njih ništa novo. Ne bih da zvučim loše, ja sam 90’ šetao i ne zanovetao i svašta preživeo, a videli smo kako se to završilo. Imam problem s tim kada Sergej Trifunović kaže da ga je briga ko koju sliku drži, Dražinu, Ljotićevu ili Titovu, i to kaže u Kragujevcu, gde su „ljotićevci“ streljali đake, pa se namesti Ani Brnabić koja mu to spočita s punim pravom. To mene brine.

U tom kontekstu, ovi užasni antiopozicioni spotovi SNS su zapravo – dobri?

Da, i ne bih se složio da su zanatska katastrofa. Rađeni su filmskim jezikom koji je razumljiv kome treba. To je malo dizajniraniji kung-fu film, da radim za njih i ja bih ga tako uradio. Tačno znaju kome se obraćaju, nije taj spot tu da bi bilo 1.000 ljudi manje na protestu.

Da li nam je potreban reboot društvenog uređenja, kao na kompjuteru, od nule?

Tako je. Nema tu puno mudrosti: institucije, izbori, uslovi i mediji. Iza toga mora da stane svako, i onaj ko da Kosovo, i onaj što ne da, i onaj što hoće u NATO, i onaj što neće. Interes svih je da ovde postoji samoodrživ sistem sa jakim institucijma, pa sutra ako uđemo ili ne uđemo u NATO znaćemo da smo to uradili po svim civilizovanim standardima odlučivanja.

Imamo li luksuz da ne šetamo sa onima protiv kojih bi se inače politički borili ili moramo da gutamo knedle?

To smo već uradii 2000. sa Koštunicom. Lično ne znam da li da progutam knedlu ili ne, nema dana da o tome ne razmišljam i nisam sa sobom to raščistio. Daleko mi je manje stomaka trebalo da progutam Koštunicu, nego Boška Obradovića. Ima tu još njih u opoziciji s kojima imam problem, ako smislim ikada reći ću ti.

Lustracija?

Revolucionarna pravda nije donelo ništa dobro. Posle 5. oktobra nije bilo revolucionarne pravde, ali ne tako da neko visi na Terazijama, nego da se to uradi kroz institucije. Sve rehabilitacije, osim Dražine, su zbog Zakona o restituciji, gde zakon ne kaže da su bili ili nisu ratni zločinci, već da protiv njih nije vođen pravičan postupak koji svaki okrivljeni mora da ima. Znam za slučaj, došli su kod advokata  potomci mađarskog fašiste koji je učestvovao u Raciji i advokat nije uzeo slučaj jer je vođen besprekorno. Tako i sada, ako ikada dođu te promene, a nisam nešto ubeđen, i tada ne možemo pretiti ljudima unapred zatvorom. Čak ni sa stanovišta marketinga, jer ih time plašiš i mobilišeš protivnika.

Kako prići botovima i ljudima utaljenim u „SNS matriks“, koji nemaju interes da se isključe?

Koliko god te sekiraju i pomisliš da bi im svašta radio, civilizovani ljudi moraju da kanališu te nagone. Prvo, bot ne može da promeni stranu dok ne shvati da oni za koje radi gube. Da ima morala i znanja – ne bi bio bot. Teško je prevaspitati čovka.

Da li botu pružiti ruku, to su naše komšije, prijatelji, zemljaci?

Ne moramo mu pružiti ruku, ali ga ne moramo ni tući. Nije loše kada se čovek osramoti, možda će izvući pouke. Kada uspostaviš sistem vrednosti, a govorimo o botovima koji nisu počinili krivična dela, generalno, onda su stvari u društvu uređene tako da se podrzumevaju. Nekada je bila sramota reći da slušaš narodnjake, mislim da bi idealno rešenje za botove bilo to da se društvo ustroji tako da ih jednog dana bude sramota. To je sasvim dovoljna kazna i neće nas opterećivati u budćnosti animozitetima i podelama. Neka bota bude sramota.

ZTZ