Umrla je Mirjana Marković. U Moskvi, kao slobodna osoba. Sin Marko Milošević, onaj sa gajbama u rukama, dramatično je popravio elokvenciju i nastup. Budućnost ga čeka. Ne znamo kako stoji finansijski, navodno smo probali da otkrijemo. U Srbiji ima sigurnu kuću, partiju i dovoljno ljudske podrške da pokrene život nanovo. Ako to mogu osuđeni ratni zločinci, ne postoji razlog da to ne učine i potomci Slobodana i Mirjane, iako ih prezire gotovo svaka čestita, misleća osoba.

Ovako bi, u jedan pasus, mogao da se uglavi opis jučerašnjeg protesta „1 od 5 miliona“ u Beogradu.

Sabornost koju su građani i građanke pokazali spram zlotvorskog režima u poznoj fazi apsurda bila je impozantna. Jako je malo bilo potrebno da se osetimo kao deo zajednice ljudi, koji se možda ne slažu oko svih važnih društveno-političkih tema ali su dovoljno zreli, odgovorni i slobodni da makar pokušaju pristupiti novom građanskom dogovoru. Nije bilo važno da li ste tamo „za“ nekoga, „protiv“ nekoga ili prosto „zbog sebe i svojih“. Bilo je važno biti tamo zbog bukvalnog smisla naših života na komično malom parčetu Zemlje zvanom Srbija.

Ogroman potencijal najvećeg protesta do sada nažalost nije iskorišćen.

Razlog zašto je Boško Obradović isplivao kao vođa Saveza za Srbiju nije toliko manjak ličnih i stranačkih grehova iz prošlosti, niti harizma i vizija, koliko nemogućnost njegovih partnera da se prema građanima i građankama postave kao verodostojni lideri sa kojima osećamo bliskost. Mi i oni ne delimo sudbinu, nadu, strahove, ambicije, čak ni kafane. Ovakav odnos je na relativno dugo vreme nepopravljiv i što pre to shvate, to bolje po sve nas.

„Kosovo u zamrzivaču“ je tema koju su godine mrcvarenja spustile na do sada najnižu granu građanskog interesovanja. Naravno, da Srbija sutra prizna nezavisno Kosovo u državi bi nastao ogroman metež i potencijalno veoma opasne situacije, ali dok se to ne dogodi ljudi se bune prvenstveno zato što žive bedno, u zemlji u kojoj zakon nije isti za sve, gde ih budalama prave kreature očigledno gluplje i poganije. Zbog toga su građani, uostalom, na protest i otišli. Beda, nepravda i besmisao.

Besmisao.

Trajanje petosatnog protesta nije se dopalo nikome i ljudi ne žele da im govornici, dobri ili ne, pričaju zašto je SNS kriminalna organizacija i zašto su se okupili ispred uniženog i obesmišljenog Parlamenta. Govori političara oterali su ogroman komad mase i nejasno je zašto su se obratile samo dve žene, od kojih je jedna čitala tekst supruga, sveštenika.

To nas dovodi do novog propusta, odbijanja da se konačno prekine dosadni, prežvakani narativ o bajkovitom narodu punom vrlina, kome bi glava otpala sa ramena ako bi unazad pogledao kroz sočivo kritike, a ne isključivog veličanja. Savez za Srbiju definitivno ne namerava da se rođenim građanima/kama obrati na način koji bi jednog dana mogao da nam podari decu lišenu mržnje, hvalisanja o stvarima koje nisu uradili i negacije onih koje su činjene u njihovo ime. Da smo o tome govorili na vreme, predsednik Srbije ne bi uopšte mogao da nam se dogodi.

Naftalinski citati Nikolaja Velimirovića, pregaženi vremenom i smislom, te detinje oduševljavanje brendom Nikole Tesle su nas dovde i doveli. Umesto da smo obratili pažnju na posledice zemaljskih aktivnosti prvog, merene leševima, i univerzalne reči mudrosti drugog, merenih civilizacijskim napretkom ljudske rase. Ako postoji definicija kurti-murtizma zaglibljenog u točku istorije, jučerašnja slika daje tačan opis.

Opozicija ne želi da se odrekne usuda kao alata za dobijanje izbora.

Zahtevi opozicije su konačno spušteni u dimenziju izvodljivog. Bez iole slobodnih i profesionalnih medija, pre svih dva javna servisa, promena je nemoguća. Predsednik će se o zahteve oglušiti i šta će opozicija uraditi posle?

Niko nema rešenje za genijalno obesmišljavanje kojim nas najjača srpska stranka teroriše godinama. Rešenja, zapravo, nema. Ovo je svađa sa zidom, odnosno učenje stolice da čita.  

Reći da su akcije i reakcije SNS „montipajtonovske“ je uvreda za svakoga ko razume humor „Letećeg cirkusa MP“ i same glumce iz Engleske. Ovo je čist besmisao bez ikakve dodate vrednosti i sa njim je nemoguće se obračunati u građanski prihvatljivom okviru.

Niko normalan ne želi otvoreno nasilje i žrtve. Problem je što se protesti praktično gase, maltretman građana/ki će se nastaviti bez ventila za oštećene i SzS za sada nema rešenje kako to da spreči. Ukoliko ekipa na vrhu ozbiljno ne izgubi spoljnu podršku, ili se sa Kosovom ne dogodi nešto potresno, pesimisti će ponovo biti u pravu. Negde će pući i pašće krv.

SNS u ovim okolnostima može vladati dok ga vreme ili svedoci saradnici ne dokusure. Opozicija bez prolivene krvi nije u stanju da mobiliše one nezadovoljne građane/ke kojima i dalje ne pada na pamet da šetaju.

Nasilni scenariji su brojni. Prvi je direktan i malo verovatan državni udar institucija sile. U opciji je i direktan nasrtaj sile na opoziciono isprovocirani događaj, ili stradanje nekoga iz gandijevske škole delanja, ko telima brani drvo, reku, travnjak, kuću, ulicu i druge manifeste lepog i razumnog.

Ima i čudesno rešenje da celo društvo krene u organizovanu akciju građanske neposlušnosti i štrajkova. Da država stane, da se režim nervozno brani iz njemu nepoznatog položaja. Da se institucije oslobađaju iznutra, jedna po jedna, zarazno. Za ovo navijaju dobronamerni i pristojni, problem je što “osveta loših đaka” ima brojnu i utaljenu armiju sa velikim materijalnim ulogom na stolu, a opozicija ništa konkretno.

Zato protest nije uspeo. Nije pružio nadu da se diktatura može okončati skoro i bez fizičkog bola.

ZTZ

Umesto P.S-a

Dok smo uz cigarete čekali kraj automobila 14 sati i besplatan parking, prišla mi je pristojno odevena starija gospođa sa cegerom u ruci. Ljubazno mi se obratila i pitala da li mogu da joj pomognem. Tražila je hiljadu dinara, kao dobar dan, i nakon mog pitanja „samo?“ nastavila da šeta kroz oblačni beogradski dan kao da se ništa dogodilo nije.     

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.