Razum mi je govorio da će nas polivati kao volove u kupusu, imali smo kablovsku televiziju, a srce je forsiralo priču da će tući mete van grada. Onda shvatiš koliko je grad mali.
Kada sam na nebu iza katedrale ugledao prvu refleksiju majevičkih detonacija pomislio sam da se sprema nevreme, a nemam kišobran. Zapravo, bio sam u pravu više nego što mi je tada izgledalo.
Ubrzao sam korak prolazeći pored uspaničenih ljudi prvenstveno jer mi je s leve strane bila Glavna pošta, podvrsta kvazivojnog cilja za kog sam mislio da je jako glupo poginuti pored. Drugi razlog ubrzanog hoda su lekcije pokojnih učitelja/ica koji su nas naučili da Srpsko narodno pozorište u ovakvim situacijama služi kao bunker, ukoliko ste dovoljno baksuzni da rat dočekate u centru. Zato mi je SNP i bilo lepo, kao klincu, jer nikada nisam video lepši bunker u životu, plus sam naivno verovao da će tokom vazdušnih napada unutra biti ceo ansambl, pa ćemo se natenane upoznati, sačekati Kraj Sranja i otići u “Siti” na sladoled.
Posle sam saznao šta su grad i Jermeni pretrpeli zbog Šampite i nije mi bilo lakše, posebno jer sam shvatio da ansambl neće biti tamo sve i da se sakrijem unutra.
foto telegraf.co.uk
U 20 sati 24. marta 1999. hodao sam Lenjinovim trgom i slušao Faith No More, album “King for a day… For for a Lifetime”. Jeste, “Album of the Year” je u tom trenu već napunio skoro dve godine ali mi se nikada nije svideo, kao što mi je i taj što ga slušah bio bledunjav u poređenju sa “Angel Dust”. Jebiga, “Smaller and Smaller” i “Midlife Crisis” imaju ono što zrelija “Evidence” nema. Ne znam sada baš tačno šta ali tada sam znao i, još važnije – osećao. Sad isto mislim i osećam za neke kao važne životne stvari, znam koliko znam i svestan sam koliko ne znam, tipa politike i ekonomije, u koju se i dalje ama ništa ne razumem.
Muziku sam slušao na vokmenu. Kako kakvom, “Sonijevom”, naravno. Prekidač za Hrom-dioksid/Metal kasete, limiter buke, repeat mode, Dolby… Išla je “Star AD”, danas me deonice duvača u pesmi jako nerviraju samo zato što želim da me nerviraju, a nemam realan povod.
Bio sam hororarni novinar lista “Dnevnik”, kog je tada držao Slobodan Milošević. Ili Kertes ?! Ne, taj nam je davao tzv. plate i honorare, s carine direkt. Ne bih mnogo o tome, verujem da je Svima Jasno Šta i Kako, mada se i dalje strašno jedem kada stretnem ljude koji čvrsto veruju da su to novinarstvo i politika bili okej. Što se jedem zbog budala i glupaka ? E, pitanje za milion dolara.
Sećam se i šta su radili, gde su bili danas najmoćniji ljudi u zemlji. Možda zato svi stidljivo pišu o ratnom jubileju, mi smo zemlja u kojoj su svedoci nepoželjni. Ne zato što smo autori ljubomorno čuvanih genijalnosti, već bratoubistva. Može i kum da posluži, jednako snažan magijski simbol.
Rat je trajao koliko je trajao. Svako se snalazio kako ume. Bio ratni porez. Ostalog ionako već bilo nije.
###
Da li danas imam problem s građanima SAD, NATO država i Rusije (koja je Rat ćutke dozvolila) ?
Ne. Smradovi rade šta već rade. Vlast. Vavilon se ne ponaša miroljubivo i ne brine o tuđim guzicama. Vole te koliko ih nateraš.
“Nije Sloba kriv, mi smo govna”
###
Danas, 24.3.2014, u gradu je skoro polovina službenika zaposlenih preko veze nepotrebna.
Podižemo spomenik žrtvama diskoteke, na kom će izostati ime jedne od poginulih, na zahtev roditelja.
Pisao, da ne davim, razumem te roditelje i podržavam.
Kada nisi načisto šta čini život, tek je smrt komplikovana.
Znaš ti zašto!
I
Be First to Comment