Sećam se kao da je bilo juče. Pošao sam u školu, postao pionir i upoznao kućni računar. Malo se šta tako jasno nazire iza višedecenijske koprene, prošlosti daleke skoro 40 godina, ali ti događaji će me pratiti dok sam živ. Naravno, bio je to kompjuter ZX Spectrum, sa tada zastrašujućih 48 kilobajta. Da, KILObajta memorije.

Monitor? Misliš televizor. Napajanje? Kocka na podu, umela biti vrela jaja da pečeš. Raspoložive boje na ekranu? Celih osam. Miš? Šta je to miš? Windows? Jok, suvi BASIC, ekran prazan kao špajz devedesetih, pišeš komande “peške”. Hard disk? Pa, imali smo kasetofon…

I nikada nije bilo toliko slatko. Joj, te radosti, kada se pojavila video igra Elite! Ti si svemirski pilot i trgovac, možda razbojnik i krijumčar, ideš po zvezdanim sistemima, špekulišeš robom i cenama, boriš se sa piratima, nadograđuješ brod i po prvi put možeš (molim fanfare) da snimiš svoju poziciju i sutra nastaviš gde si stao.

Nostalgija je otrov.

Potom su Jugosloveni napravili svoj kompjuter. Kućni računar koji je bio ne samo legalan u dućanu, zbog zabrane javnog uvoza skupe tehničke robe, koja se poštovala kako vetar dune, već i osetno jeftiniji. Potom sledi totalan šok: taj kompjuter mogli smo i sami da sklopimo, u svom domu. Alat? Lemilica, strpljenje i volja za učenjem.

Bila je potrebna ljubav prema modernom i budućnosti. Pojmovi koje su (klero)nacionalisti označili kao pretnju po svesrpske vlažne snove.

Galaksija Vojislava Voje Antonića okrenula nas je naopačke. I jako smo voleli da ističemo kako je inferiorna u odnosu na “Spektrum”, potajno se nadajući da ćemo i mi jednom imati mašinu koja će “gumenom” (Spectrum) i kasnije “Komodoru 64” moći da stane na crtu.

Čoveče, ideš u Čehoslovačku na zimovanje sa kutijom žvaka, upaljača, vegete i “Napoleon” konjaka. Otplatiš ceo aranžman i ostane ti para da opremiš hokejaški tim klizaljkama, štapovima i kacigama. Malo je šta drugo bilo vredno kupovine iza Gvozdene zavese Varšavskog pakta.

A mi, bokte, pravimo kućni kompjuter i ganjamo Engleze i Amerikance. U njihovoj igri.

Onda se dogodilo proročanstvo, tačnije, obećanje pokojnog Anta Markovića: Tadašnje zablude danas plaćamo siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope. Doviđenja i hvala.

Opet se vraćam na tzv. jugonostalgiju i sva njena pogrešna tumačenja. Žal za tim vremenom i državom nije pogonjen pasijom ka jednoumlju, političkom progonu, komunizmu, partiji, Josipu Brozu ili besmislenom, politički izopačenom jeziku kog su koristili mediji i javne ličnosti. Ne, žal je za vremenom kada smo bili, da prostite, zajebani svetski igrači, sposobni da se evolutivno izdignemo iznad tribalnih odrednica identiteta kakvi su krvna slika i bog kom si pripao rođenjem, kao da su to kakve karakterne crte vredne pažnje ili prezira.

Žal za vremenom kada je moja zemlja proizvodila respektabilan i priuštiv kompjuter, a ne motala kablove Kinezima za kikiriki. Kažem u šali milenijalcima i zumerima, žal za vremenom “kada je Bred Pit na filmu glumio Vučića”, jer to su Liz Tejlor (Anđelina Džoli) i filmski Broz Ričard Barton (Pit) bili u to vreme, samo danas naš predsednik nije Tito, niti bi Bred imao šta da odglumi sve i da želi.

Šta da glumi? Novinara sa Pala? Potrčka ratnom zločincu? Zajebavate me.

O nivou međuljudskih odnosa, solidarnosti i društvenoj empatiji da ne pišem. Vi stariji imate luksuz da se toga barem prisetite, kada recimo gledate kako onaj kanibal lomi kosti onesvešćenom čoveku na novosadskoj najprometnijoj raskrsnici. Ako vas ne mrzi, kažite deci da ste bili pripadnici nacije čiji su građani i građanke na ulici vijali naoružanog atentatora na turskog ambasadora, što je student Željko Milivojević platio glavom. Gde su danas ta hrabrost i pravdoljubivost, kada smo ovako rodoljubivo sami na svome i svoji, da se ganja mahniti revolveraš i ubica Turčina(?!) kad neće da se pomogne rođenom komšiji. Gde su danas građani i građanke koji su u Beogradu zbog ubistva prvog premijera nezavisnog Konga Patrisa Lumumbe u hiljadama demonstrirali gradom i u gnevu pravedništva razvalili belgijsku ambasadu.

Gde je danas Voja Antonić, idejni tvorac Galaksije?

U Americi, naravno.

Ako se drznete na tako smeo, ravno izdajnički poduhvat da pričate najmilijima u kakvoj ste zemlji odrasli, nemojte zaboraviti da pomente Galaksiju. Recite deci da nam je u Jugoslaviji pokojni Zoran Modli, kakav je to čovek budućnosti bio, preko radija puštao zvuk softverskih programa za Galaksiju! Hej, bre!!! Mađari i Poljaci nemaju poštene cipele da kupe, a ti staviš kasetu u kasetofon i snimaš program za kompjuter preko etra! Danas, u svetosavkoj Srbiji do Tokija, mi se utrkujemo, plaćamo i svađamo koja će hipernebitna budala i nitkov da pobedi u rijaliti programu, bez ama ikakve reference osim manjka stida i viška nasilništva.

Srećom, priča ima lepši kraj.

Pokrenut je crowdfunding za snimanje filma o Galaksiji, njenom nastanku i razvoju, kao i o ključnim ljudima, projektima i fabrikama koje su pravile delove. Da, imali smo tada fabrike, svoje, u kojima radnu snagu nisu činili samo srednje i niže kvalifikovani radnici, neverovatno, zar ne. Snimanje filma je, kao i sve ostalo, otežano pandemijom i ako sve bude u redu gledaćemo ga dogodine. Ko je u mogućnosti, može ljudima da pokloni neke novce da ideja zaživi.

Ukoliko cela stvar pođe još bolje, postoji šansa da se Galaksija ponovo proizvodi i prodaje. Jasno, to neće biti računar čija je svrha svakodnevna upotreba, niti će služiti nama nostalgičnima. Njegova će nemerljiva vrednost biti u formiranju budućih programera i programerki, inženjera/ki i što da ne – električara, a nadam se i novih tvoraca softvera i hardvera made in Yugo…, pardon, Serbia.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.