Moram da vam priznam, nešto mi je blaga frka. Kašika poskakuje u šolji, mobilni pucketa, bubašvabe na stolu igraju “kozaračko”. Svake sekunde očekujem glas Roda Serlinga iz nepoznatog pravca, koji će mi reći da sam stupio u Zonu znate već koju, a pretpostavljam zbog, pazite sad:

Apsolutno se slažem sa svim što je gradonačelnik Милош Вучевић rekao povodom inicijative da u Novom Sadu osvane spomenik palim i nestalim borcima iz hrvatskog Domovinskog rata.

“Nije vreme”, da ga skratim.

‘Ladno! Лошми i ja – dvije visibabe na temeljima iste premise!

Žmarci…

Nemam pojma, možda je to sa spomen pločom i dobra pomiriteljska ideja na suludo dugom štapu ali trenutno – ćao. Zapravo, dužan sam elaborirati.

Ne napisah do sada ali možda je vreme: da sam ovakav kakav sam, osećao bih se krajnje bezveze da sam Hrvat u Hrvatskoj, a osetno manje bezveze kao Hrvat u EU. Delom je to zbog HKC, od koje SPC ima još dosta da nauči na polju Mandatornog Konzumiranja Religije (nemojte, zajebavam se!), zatim korumpiranog, u biti i dalje primitivnog, tribalnog društva, agresivne mlade države što nameće jezik, Znamenja & Vrijednosti, a ne zaboravimo i figure moralne gracioznosti poput Tompsona, Rojsa, Glavaša, Mamića, Keruma, podmladak HDZ-a i ostale Simbole Nacije…

U stvari, bilo bi mi truba da živim u etnički čistoj zemlji, pojednostavljeno. Nije genetski zdravo, pa nadalje.

Istra ? Zvuči primamljivo koliko i neizvodljivo.

E sad, poodavno se osećam jednako loše jer sam cionističko-homoseksualni narkoman i ustaša s krizom identiteta u Srbiji. Mislim, Toma ili Rojs, Ceca ili Tompson, “hramarina” u pošti ili u budžetu, Srebrenica ili “Oluja” – dilema za unerediti se.Verovatno bi mi u Cro bilo bolje tek toliko što bih se jeo kao i sada, ali ne zbog kredita za, lupam, klima uređaj i bojler, nego nov auto ili renoviranje stana. Bio, video, proverio.

A onda bih, tako kreditno ugrožen u “švajcarcima”, na svom blogu kritikovao nespremnost moje zemlje da uradi ili prizna Ovo ili Ono, bio etiketiran kao “četnik” ili ne daj bože “Urbani Jugosloven” (personal favourite) i uopšte označen kao osoba koja nepotrebno insistira na pitanju/stihu “tata, šta si radio tokom rata” te javna ličnost koja smatra da su večita uloga žrtve, forsiranje “svojih” mrtvih, megarelativizujuće “ALI” u svakoj diskusiji o zločinima i opšta mitologizacija prostih koliko i božanskih ljudskih sudbina – nepristojni & nedostojni postupci.

Mislim, zamislte ja Splićanin i sad ne pišem Вучевићу, nego Kerumu ?! Meni već smešno…

Tako da…

Hajde prvo “mi” da se pogledamo sami sa sobom, i “oni” sami sa sobom, pa da se posle gledamo i međusobno, neka pršte spomen ploče i ostale samopepelnoposipajuće relikvije ako treba.

Nezatrovani ljudi nisu ni prestajali da se gledaju, ako ćemo iskreno.

S tim u vezi,

Šta bi s inicijativom sociološkinje Janje Beč da se u Vojvodini podigne spomenik dezerterima iz ratova u eks-Ju ?

Meni košer, na to sam mislio, gde da potpišem, koju lopatu da uzmem ?

Šta Vi mislite, efendi Вучевићу ? Može trka na dva kubika ?

Uostalom, Vi i Vaši ste dobili Jašu, a mi ?

Retorički.

Znaš ti zašto

I