“Pokojni Đinđić, premijer koga sam i ja izabrao u Parlamentu, na šta sam veoma ponosan, svojevremeno je govorio: ‘Kada nemam većinu u Skupštini, imam je u Vladi, kada je nemam u vladi – imam je u DOS-u’. Tražim većinu i život tamo gde ih ima”, kaže Branislav Guta Grubački, spiritus movens pokreta “Novi optimizam”, koji će večeras u Beogradu, na 15 godina postojanja, uručiti godišnje nagrade Dobar primer Novog optimizma profesorki Biljani Stojković i uzbunjivaču iz “Krušika” Aleksandru Obradoviću, koji je u kućnom pritvoru te će priznanje umesto njega primiti njegova supruga. Pre nego nastavimo priču o Zrenjaninu, odlasku iz njega i društvenoj borbi kojoj je posvećen, pitao sam ga kako se oseća. Kaže, “Zaista sam dobro, ako to nije nepristojno da se izjavi danas i ovde. Dobro se osećam, nadam se da se to vidi u komunikaciji.”

Da li je to stvarno nepristojno reći?

Ako ozbiljno pitaš, ako nije pro forme, može da bude problematično. Mogu da ti prospu gomilu frustracija, opservacija i percepcija koje možda ni ne tražiš.

Pitao sam te davno, da li ti je Zrenjanin oprostio što te je tukao?

Taj ostatak zaklanog Zrenjanina, parafraziram jednog pesnika, je nešto što do kraja ne poznajem. Ne osećam više puls Zrenjanina, tamo imam vrlo malo društvenih relacija. Tamo mi je obućar, koji pravi najbolje cipele na svetu, tamo mi je najbrži štampar kome ne moram da platim odmah, tamo mi je brica i šišam se tamo, moram, tamo su mi neki prijatelji s kojima, kada nađemo dobar razlog, mogu da se vidim i popričam. Ne znam da li mi je oprostio, sada sam nedostupan, ispod njegovog radara. Kada smo skupljali potpise za oslobađanje uzbunjivača iz “Krušika” Aleksandra Obradovića mislio sam da je za Zrenjanin to mera mog učešća za 15 godina Novog optimizma. Tamo smo osnovani i nisam osećao potrebu da tamo okupim ljude.

Samo te nečija muka može odvesti tamo?

Ne. Tamo su urađene stvari koje su zabeležene u filmu “15 godina Novog optimizma”, Zrenjanin je izvor svega toga i famozno Zeleno zvono ali sada tamo stvarno nema ničega po tom pitanju. Ne mogu da spuštam standarde i da ljudi učestvuju na nedoličan način u obeležavanju nečega. Novi Sad je bio mera događaja, svaki Zrenjaninac je mogao da dođe, ili u Beograd. Ne prihvatam tu vrstu inertnosti i autizma, ako smem da upotrebim taj izraz u pežorativnom smislu, da se učestvuje u nečemu samo ako ti bude dostupno i dođe pred noge. Zrenjanin je to shvatio kada je nešto izgubio, ako je shvatio. Kao kada ti odseku ruke i noge, a nervi ti u glavi igraju kao da ih imaš. Zrenjanin, kada me sretne, morao bi zapamtiti činenicu da je jedno Zeleno zvono spaljeno, a iz drugog sam oteran. Ne možemo se ponašati kao da ono postoji, pa da me pitaju šta ima novo. Ta stvar je amputirana, jedan prijatelj se uvredio kada me je pitao kada ćemo praviti novo Zeleno zvono.

Dobro, dakle ja ne moram da te pitam.

Biće u Beogradu, biće negde drugde. U Zrenjaninu je bilo, pa nije svareno.

Da li grešim ako smatram da je to priča bez katarze?

Ne, bez katarze je. Relativno sam to prežalio i preživeo. Novi optimizam je registrovan u Zrenjaninu ali to više nikakve veze nema sa Zrenjaninom. Kada tamo nešto moram da radim, to mi izaziva mučninu jer mora da bude na trećerazrednom nivou.

Pitaju li te ljudi zašto preskačeš Zrenjanin?

Preskačem? Šta ima tamo? A bilo je šta nigde nije bilo. Reče mi jedan, pravili su promociju, basista KUD Idijota je napisao knjigu, bili su u kući nekog lika, 50 ljudi, “bilo je okej, ali znaš kakav je Zrenjanin…” Ne, ne znam šta si hteo da kažeš. Zrenjanin je imao KUD Idijote tri godine za redom, sa 500 ljudi na koncertu, sa plaćenom kartom. Ako si to zaboravio, ne možeš mi uvaliti da je tako bilo uvek. Bez lažne skromnosti, u Zelenom zvonu je bilo ono što nije bilo u celoj Srbiji. Ako vi to ne razrešite, vi ne možete da idete dalje, ja mogu i otišao sam dalje, ali me ne možete vraćati rukom iz groba bez katarze.

Govorio sam na protestu “Voda i tačka” u Zrenjaninu, zašto ljudi ne žele da se pojave u većem broju na događaju koji se bavi nečim tako elementarnim kao što je pijaća voda?

To je još i bilo dobro posećeno. Zrenjanin je bukvalno ugrožen u tri elementarne stvari: voda, vazduh i zemlja. Izdaš nekome na 30 godina zemlju, fantomskom “Tenisu”, firmi koja je problematična u Nemačkoj, a nije ni pravi “Tenis”, to je kao “Tenis”, i ništa se dešava, a zemlja nije dostupna paorima. Zrenjanin ima 15 godina problem s vodom i ti sklopiš posle osam godina ugovor sa najrenomiranijom nemačkom firmom, nova vlast posle godinu i po skine taj ugovor i napravi sa nekim Italijanima, koji nisu ni Italijani nego lažni Italijani, kao lažni Arapi u “Srećnim ljudima”, i sedam godina zamajavaš ljude, sa sto termina, a protivpravno si ušao u taj proces jer po zakonu takvo javno-privatno partnerstvo nije moglo da prođe sa distribucijom vode. Kada bi to i proradilo, a neće, to je pravno nepostojeći posao.

Znaš sigurno da neće proraditi?

To je kombinacija sa tehnologijom koja ne može da prečisti tu količinu na nivou grada te veličine. Projekat je faličan u preambuli, što bi rekao Vojislav Koštunica. Sve je to kao Megatrend. Dalje, jedini pravi investitori i pravi zagađivači su Kinezi, koji dolaze sa “Ling Longom”. Zamisli, da prave gume na najplodnijoj zemlji. Kada je njima to toliko zagađeno da su rešili nama da izvezu, to je potpuna ludara. Ako mi na tom nivou nemamo pravu pobunu, šta ja tu da radim?!

Insistiram, kako se zove to kada ne reagujemo na pitanja iz domena života ili smrti?

Bela smrt. Još malo da odspavaju, samo malo.

Bio si kod laureata, uzbunjivača Aleksandra Obradovića, kako mu je, kakav je čovek?

Nisam ga ranije poznavao, mogu samo da prenesem utiske. Pitali smo ga da li želi da prihvati nagradu i posle mi je njegova žena napisala da su bili potpuno, ne dirnuti, već pod strašnim utiskom, da je to važna stvar i da će uneti novu dinamiku u taj slučaj. Da ćemo našom emocijom i energijom podeliti to širem auditorijumu. On je vrlo studiozan lik, pet godina je skupljao dokaze i tako ih spakovao da mu ne mogu ništa. Nijednu stvar koju je skupio vlast ne može da ospori. Radio je u firmi kao i mnogi Valjevci i tu količinu nepodopštine  koju je vlast uradila bila je granica koju nije mogao da prihvati. Razne je direktore imao tokom radnog veka, verovatno i njegova mama koju spominje predsednik, ali ovako bezočne pljačkaše, praktično drumske razbojnike, nikada nije video.

Ima li bolja reč da ga opiše od “hrabar”?

Studiozan je. Znao je za rizik i šta može da mu se dogodi, i njegova žena je bila svesna toga. Razmeru afere nije mogao da zna jer je pokušavao da obavesti razne institucije, od nadzornog odbora do domaćih medija, ali tek kada se bugarska novinarka uključila slučaj je dobio međunarodne razmere. To više nije stvar samo Obradovića, Stefanovića i Vučića, Aleksandar je zatočenik režima i to zna ceo svet. Dobroćudni čovek, ležernog stava i oblačenja, srećan je u svojoj zajednici ali je nesrećan u ovom društvu. Za mene je njegov iskorak nešto što se mora raditi, ne može se biti u takvoj firmi i da te ona ne zanima zato što voliš ženu, igraš basket sa sinom i pomažeš ljudima da prave internet sajtove.

Da li će to ohrabriti i druge uzbunjivače?

Apsolutno. S njim je klatno bespovratno otišlo na drugu stranu, oni ne znaju šta će s njim i aferu ne mogu zatvoriti. On nije površni trač majstor, arhivirao je dokumenta i kada bi ljudi koji se bave javnim poslom bili kao on, “ovo” ne bi trajalo tri dana. On se ne buni deklarativno, već radom i činom.

Pomenuo si Đinđića, gde je tvoja većina?

Možda se sada ne čini da postoji, ali kao član Novog optimizma verujem u ljude, verujem da će građani u jednom trenutku ovu boleštinu koja ih je snašla i nadvladala prevazići i da će ta bolest nestati. Jedino strašno je što će posle svega ostati pitanje šta je ovde ostalo i biće problem što će ljude biti sramota.

Misliš?

Da, građane koji u tome ne učestvuju aktivno. Kada se bude otvorilo “ovo” šta smo živeli, kada pokulja čir koji će pući, ljude će biti sramota kada budu morali dao objasne deci kako se protiv toga nisu pobunili, ili su učestvovali u tome. Neko će i preteći od ljudi, koji će biti sposobni da artikulišu za mene većinsku volju. Ne verujem da ljudi većinski žele da žive u ovoj boleštini.

Najveći izazovi nakon 15 godina Novog optimizma?

Imamo pet godina od kako smo izrekli metaforu o Novoj solidarnosti. To je već jedan projekat Novog optimizma, ozbiljna poruka da ljudi moraju da se zaista umreže, ako izraz nije potrošen, da se  udruže i prepoznaju. Mi kroz to delovanje imamo brojne jatake, saradnike po celoj Srbiji. Toliko smo bili vezan za Šabac protekle dve godine da me ljudi poistovećuju sa Šapcem. U Ivanjici na primer imamo sestrinsku organizaciju KudeS, koji su radili “Nušićijadu”.

Ne bojiš se sujeta novih “Guta”?

Mi to prevaziđemo sa ovim iskustvom i željom, da svi ljudi koji mogu da budu udruženi protiv ovog zla – budu udruženi protiv ovog zla. Tom emocijom, stvarnom željom i tehnološkim iskustvom prevazilazim većinu tih stvari. Naravno, nekada pomislim “zašto je to pomislio, zašto je bilo tako”, ali naše samo ime je čisto. To ne može da se ne prepozna. Možda je to razlog za zadovoljstvo, kada si me pitao kako sam – ljudi nas prepoznaju.

Ne znam kako da pričamo u gubitku Borke Pavićević i Mirka Đorđevića, a da to ne bude patetični lament bez vere u nove ljude sličnih vrlina.

Svaki pojedinac je jedinstven, ali su oni zaista bili nezamenjivi. To nie patetika. Centar za kulturnu dekontaminaciju i dalje radi, ima dobar program, ali mesto naravno zjapi bez Borke. Vezan sam za Borku, ona je birala mene i bili smo glavna veza, Zeleno zvono i CZKD su bile nove institucije, nismo ih nasledeili, na ledini smo ih napravili. Mirko je druga vrsta fenomena, držao me je kao neobiološkog sina. Daleko sam od njegovog znanja i posvećenosti temama, ali smo imali zajedničku agendu, želeo je da svoje znanje deli s ljudima, a ja sam sve učinio da što veći broj nas to spozna. Bio sam njegov medij, deca su ga obožavala, dopro je do ljudi koji su danas na doktorskim studijama.

Samoproglasio se za potpredsednika Novog optimizma?

Da, pa kada je Vučić krenuo napred onda je Mirko promenio svoju funkciju i postao prvi potpredsednik (smeh), govorio je da sam ja smenjiv, a on nije. Uvek je imao samo jedan uslov, da se dođe po njega u Šimanovce, famozne Šimanovce, gde je sada “Pink”. “Zadruga”! Ima li veće i šire amplitude, umesto Mirka Đorđevića imamo “Zadrugu”?! Fali Mirko, sve je kod njega bilo jednostavno. Iskreni vernik koji je najviše kritikovao svoju crkvu. Ništa nije tražio, samo moju “klin čorbu” koju smo imali u Zelenom zvonu kao novotariju, to i vodu.

Drži li te optimizam da ćeš sresti par mladih očiju koj će te gledati kao Mirko ili Borka?

Ima ih., doći će novi ljudi. Volim da se bavim fenomenima, to me loži i inspiriše. Takvu su i  ljudi koje se okupljaju oko nas.

Koji fenomen ti je danas zanimljiv?

Fenomen Koraks. To će se izučavati u školama. Imao je 56 godina kada se Milošević pojavio u punom kapacitetu. Kada je on hteo da ga onako nacrta, bio je urednik u “Novostima”, najtiražnijem listu. I onda je rekao, kao sada Aleksandar Obradović, ne može! Ovo je toliko strašno da moram to da crtam, ne mogu da crtam nemile pojave, moram čoveka. I nije stao 30 godina! To je vrsta fenomena, da on svakog dana 30 godina ostavlja svedočanstvo o vremenu u kojem živimo i da je to dostupno svima.

Čista strast. Da li je baš to naš najveći problem, njen manjak?

To je osnovni problem, nabo’ si ga. Neverovatno mi je i neprihvatljivo da se ljudi bave svojim poslom i da nisu naloženi. Bez strasti nema ničega.

Uzroci deficita strasti?

Svetska pošast je na delu, nasilno uterivanje pesimizma u ljude. “To vam je što vam je, karte su podeljene, ne vredi da tražiš promenu, tako je i gledaj da se unutar toga uglaviš”. To je neprirodno i zbog toga će izgubiti, nije prirodno da ljudi budu pod takvom narkozom. Besprizorna manjina je u pitanju, manjina želi da nam utera pesimizam i naš režim je odraz tog stanja koje vlada u svetu, s tim što je kod nas dobilo karikaturalni oblik. Brutalnost i banalnost.

Kao optimista, misliš li da se politička situacija u Srbiji može promeniti nenasilno?

Teško je mirnim putem, žao mi je što to kažem. Tri puta sam se kao klinac tukao u životu, nije mi prirodno da tako razmišljam i voleo bih da gandijevskim metodama pobedimo. Mora se dogoditi neki građanski prestup, ovo je nemoguće učiniti edukacijom, naivno je misliti da će ljudi koji su uzurpriali sve, sa lažnim počastima, diplomama, da će oni sada da puste to tek tako. Sve što su uzurpirali je tri klase iznad njihovih mogućnosti, između njihovog znanja i kompetencije i onoga što su oteli je provalija. Mora se učiniti nekakav prestup, nemam konkretnu ideju kako izgleda takva građanska neposlušnost da bi se ovo smenilo ali mi se čini da se čeka neki trenutak. U jednom trenutku će to da pukne, tačnije razlije se, i mislim da se sada dogode “helikopter” ili nečija glava, da bi se to i desilo. Neverovatno mi je da ljudi nisu blokirali put kod Doljevca, kako bi se otkrila istina o našoj sugrađanki, poginuloj Staniki Gligorijević. Ipak, verujem da će se iskazati nova solidarnost, koja će doneti novi optimizam.

ZTZ