“Dobro je što se to desilo u ovom trenutku, opskurnom za naše pozorište, a iznenađena sam jer je to uloga za koju smatram da nije od mojih boljih”, kaže glumica Danica Grubački, nakon što je na “Danima komedije” u Jagodini proglašena za najbolju mladu glumicu za ulogu Megi u komadu “Tenor na zajam”. Zašto tako misli, Grubački odgovara:

“Dobijala sam komplimente za ulogu Fate u ‘Drini’, Marijane u ‘Tartifu’, u ‘Holivudu’, u ‘Koštani’ koja se kratko igrala. Osećam da su to moje bolje i, uostalom, veće uloge. Do sada sam više imala iskustva sa drugačijom vrstom predstava, angažovanijeg karaktera, da tako kažem, radila sam sa rediteljima poput Kokana, Torbice, Popovskog, i nekako to više osećam kao svoju vrstu predstava i humora, ali je vodvilj jako dobra vežba za mladog glumca, jer se akcenat stavlja na tempo, plasiranje replike i izraženiju glumu. Zahvalna sam na nagradi, samo nisam bila sigurna da uopšte ‘umem’ da igram ovu vrstu predstave.”

Opis vodvilja opasno liči na uređivanje javne reči u našoj zemlji?

Ovo je tragikomično. Više tragično, a mi uvek nalazimo razlog da se nasmejemo. Mislim da je to problem, olakšamo dušu i istrošimo energiju da odreagujemo drugačije. Nama je smešno kako glumata Vučić, kako Đurić trči na keju, pa nabasa na TV ekipu, ponižavanje Ane Brnabić da je postala „ćale“, to nisu stvari za smejanje. Treba ih ponižavati zato što su saučesnici u zločinima.

Humoru više njije mesto u dnevnoj politici?

Trošimo energiju i uglavnom se šalimo, i to sa istomišljenicima. Svi to znamo, slažemo se, odemo kući i ne uradimo ništa. Tek kada se zaista zabrinemo možemo probati nešto da promenimo.

Da li je Balkan savršen poligon za angažovani teatar i kako on utiče na naše društvo?

On je nastao pre 100 godina u Nemačkoj, kod nas se aktuelizuje poslednjih 20, ako se ne varam. Često se danas među publikom definiše kao „predstave sa mikrofonima u kojima glumci viču na publiku“ (smeh). Tu publiku često čine istomišljenici, ili demonstrativno izlaze kao na „Drini“, kada braća Lukić ’92. godine ubijaju sve likove iz Andrićevog romana. Pitanje je koliko ljudi, kada dođu kući, stvarno razmšljaju, kako delaju posle i da li delaju. Mislim da će „ovi“ otići i nadam se lustraciji i da neće biti građanskog rata, ali mi kao društvo moramo da se promenimo. Jer društvo – to je zbir svih nas, kao što je rekao Đinđić. Svako treba da se zapita gde nije bio čist, da li je stvari nazvao svojim pravim imenom, kada je okrenuo glavu i nije reagovao, a morao je.

Pitam zato što stičem utisak da, kada bi režim sada pao, mi bi i dalje ćutali o neposrednoj ratnoj prošlosti – Sarajevu, Vukovaru, Srebrenici, zašto nas je NATO bombardovao…?

To će se promeniti kada spoznamo do kraja tu prošlost i posle te katarze se okrenemo budućnosti.

Kada odete sa „Drinom“ na regionalna gostovanja, osećaš li pomak ili su i to istomišljenici?

Nadam se da ga ima, jer suštinski mi verujemo da pozorište može da promeni svet, od pojedinačnog ka opštem. Istina, to jesu najčesće istomišljenici, ali moram da verujem da menjamo stvari. Da li si gledao „Tartifa“?

Ne još, zašto javnost bruji o njemu?

Tartif govori o idolopoklonstvu. On je kod Molijera bogomoljac i otac porodice ga dovodi u kuću, a kod nas je prosto „guru“, vođa, čovek kojeg naš otac stavlja ispred porodice. On je neželjeni gost, ukućanin. Naravno da aludiramo na prvorođenog. Predstava u prvom delu prikazuje likove pojedinačno i u grupama, dok je dosta teksta nastalo iz improvizacije. Trećina izgovorenog su besmislice, ono što govorimo i slušamo svakodevno. Sajam opštih mesta u kojem nam prolazi život. U drugom delu se pojavljuje Tartif koji isprva deluje simpatično i deluje normalnije od svih nas, ali onda nas jednog po jednog raskrinkava, jer smo svi krivi i odgovorni. Ućutka nas i na kraju ostajemo nemi…

(kraj predstaveizostavljamo, da ne kvarimo onima koji nisu pogledali)

Zamisli koliko puta smo na dnevnoj bazi nepošteni, i ti i ja? Trudimo se, razmišljamo, pa odustanemo i kažemo „nije ni bitno“. Ne znam koliko bi ljudi priznali i prihvatili da se sami promene.

Nije Vučić kriv što ljudi bacaju smeće kao divljaci.

Apsolutno. Da ne pričam o besmislenim mržnjama. Banalizujem, i ima mnogo boljih primera, ali ovaj mi je trenutno prvi pao na pamet, bila sam šokirana kada sam na primer na irelevantnu vest da se Nataša Bekvalac seli iz zemlje videla salvu uvredljivih komentara. Kome smeta neka pevačica (koja čak i nije udovica ratnog zločinca). Besmislene mržnje na dnevnoj bazi. Ali moram i ja da se promenim, da imam strpljenje za ljude, da se ne postavljam superiorno, da budem strpljiva, da ako mislim da nešto znam i umem bolje imam tolerantniji pristup, a najčešće odustanem. To je greška, moja nereakcija.

Šta se dešava u somborskom pozorištu, u najkraćim crtama?

Trenutno traje konkurs, dobili smo bitku ali ne i rat, još uvek. Doveli su v.d. upravnicu Vesnu Paštrović, bez konsultovanja sa nama, što nije nužno problem, niti je problem samo ona. Sistemski je nekorektan način na koji je ona dovedena. Ne ulazim ni u njenu pripadnost stranci, niti relacije koje ima sa ljudima u opštini. Ona je rodom iz Sombora i glumica je, za njih je to kvalifikuje. Ona je glumica, ima neku karijeru, radila je mahom komercijalne predstave, nije nikad pre bila u instituciji, i verujem da bi volela da se ovde stacionira, ali takav odabir je pogrešan. Znali smo da će Mihajlu Nestoroviću isteći mandat i da ga neće produžavati i zato smo napravili sastanak zaposlenih i izglasali Bojanu Kovačević i predali zahtev Opštini još 11. marta. Oni su to izignorisali i 21. smo saznali da će Paštrović biti v.d. upravnica. Ona trenutno obavlja neke dužnosti, ali mi sa njom nemamo kontakt, o poslu zna vrlo malo, ili ništa, i od Bojane Kovačević traži pomoć pri svakom koraku.

Rekla si bitku, a ne rat?

Naš štrajk upozorenja od prošlog četvrtka je prekinut jer je održan hitan sastanak u Opštini i dogovoreno je da ćemo prekinut štrajk, a da oni za imenovanje novog upravnika moraju da uvaže mišljenje ansambla pozorišta, Saveza dramskih umetnika Vojvodine i Udruženja dramskih umetnika Srbije. Ne znam da li moraju to da ispoštuju ili će opet uraditi kao samo oni žele. Jako je dobro i uliva nadu što je ceo ansambl ujedinjen, sa jednom idejom, i to je prednost ovog pozorišta, ljudi ga stvarno vole, i zaposleni i publika, i neće dozvoliti da se ono stropošta.

Osećam „ali“…

To je problem za vlast jer ako nama popusti, ljudi će znati da je sve moguće ako se ujedine. Onda u Zrenjaninu glumci mogu da kažu „pa, ko je taj Ivan Francuski da nama bude upravnik, zašto i mi njega da ne smenimo, kad nikad pre čovek nije ušao u pozorište“.

Šta nam se desilo kao društvu da nam glumci i glumice vode političku pobunu?

Ne znam. Možda je slučajnost. Mislim da svi treba da se bavimo politikom, jer se politika bavi nama. Ne mislim da je to sa glumcima ni dobro, ni loše. Možda smo hrabri, možda budale, ne znam.

Kako reaguješ na novi talas seksizma i nasilja nad ženama, ovog puta u stranačkoj režiji?

Videla sam, ali nisam gledala snimke i komentare, htela sam da se sačuvam. Znam da su te žene podmetnute i, eto, sada sam ja birala da okrenem glavu da održim svoj mir. Mogu ceo dan da gledam u telefon i nerviram se. Mi smo toliko daleko od modernog društva, oboje to znamo. Na primer kod nas je uvek žrtva kriva, užas. Ovde bi sada morao da se desi zaokret za 180 stepeni, da se suštinski promeni percepcija gledanja na stvari.

Kako ti izgledaju priotesti, da li si čula ili videla naznake da Murta neće zameniti Kurtu?

Šetam kada nemam predstavu, u tri grada. Ne bih da kažem da to nema smisla, važno je što se protesti dešavaju, ali postoji opasnost da se energija ponovo potroši. Podržavam ih, ali daleko od toga da bi me radovalo da na vlast dođe neko poput Boška Obradovića.

Da li si čula ideju ili viziju koja ti je privukla pažnju?

Nisam. Možda nisam dovoljno informisana, ali verujem da bih čula bih da se to dogodilo. Nisam optimista tim povodom. Ne znam šta treba da se desi da ljudi ne poveruju kad im kažu da je mleko crno. Nije to stvar inteligencije, ali je sve apsurdno, strašno i stalno lamentiramo nad tim šta nam rade. Pokreće se nešto, ali je jako važno da istrajemo, i da se stvari radikalno promene.

Šta znači ta reč, a čujemo se često, kako da se radikalizuju protesti?

Ako hoće da seku drvo mi stanemo ispred i kažemo „ne može“. Nisam za nasilje nikako i ne kažem da su peticije besmislene, ali oni izgleda da mogu sve, i mi smo im to dopustili. Nema više prostora za Fejsbuk revolucije.

Niko ne želi smrt i krv, da li je rešenje gandijevsko, da branimo telima predmete i ideje?

Da, dotle je došlo. Ne znam šta drugo, sve ostalo se pokazalo kao nefunkcionalno.

Ti si devedesetih bila malo dete, kako ti tadašnji režim izgleda na osnovu sećanja?

Bilo je rata, i sećam se praznih rafova. Vučić ima naknadnu pamet, rata nema, a nadam se da ga neće ni biti, rafovi su puni, kapitalizam cveta, iako je Srbija njihovo privatno preduzeće. Sada ljudi ipak imaju da kupe nešto, imaju neke plate, kažu „ćuti, makar imaš 20.000“. Ovo je pametnije, jer je šizofreno i licemerno, i zato zbunjuje. Šizofreno je na primer to što osvedočeni huligan i homofob postavlja Anu Brnabić na premijersko mesto, i time šalje poruku da se zalaže za prava gej osoba.

Da li su mediji, javni i privatni, dobro informisali tvoju generaciju o našoj neposrednoj prošlosti?

Nisu. Ja ne gledam TV, selektujem informacije preko društvenih mreža i dobijam ih od istomšljenika, nisam najbolji primer informisanosti. Mogu da gledam N1, čitam vesti ponekad, ali mediji generalno ne govore o društveno relevantnim temama, puni su stereotipa poput „svi znaju da mi žene volimo da se šminkamo, delimo dve karte za Sajam kozmetike“, da se nikome ne zamere.

Nije baš sve crno, nešto ti ipak budi nadu?

Dobri primeri malih stvari koje se dešavaju uprskos svemu. Na primer, bila sam pre neki dan u Bečeju, igrala „Jami distrikt“. Direktor Gradskog pozorišta Zdravko Petrović je jedan takav entuzijasta, vodi pozorište koje nema ansambl, i pored omladinskih predstava sa mladima iz Bečeja koje se tamo rade, dovodi predstave sa strane, i ima jasnu viziju kako da pored komercijalnih predstava uspe da dovede i manje komercijalne. Osim toga tamo je i bioskop, tamo su i svirke. Takvi ljudi su stalno na pozitivnoj nuli, a to znači da im je veća satisfakcija što su učinili nešto za svoju sredinu od materijalnog. Tome se i ja trudim da doprinesem, stvaram u Somboru svoju sredinu, ali ne da bih tu bila kraljica, već da ljudima bude lepo. Ne zezam se, stalno ljude zovem da dođu da žive ovde, sjajno je i zeleno, ali i postoji kritična masa dobrih, mladih ljudi koji stvaraju bolje mesto za život.

Dakle „pozitivna nula na lokalu“ je prva adresa za rešenje?

Jedino rešenje, put kojim se društvo zaista menja. Da sitne sujete i neslaganja oko politike stavimo sa strane i krenemo od šahta, ulice, drveta, do nečeg većeg. To je jedini način da se promeni politička scena.

Kako bi pružila ruku drugoj strani, onoj koja slobodnom voljom glasa za diktaturu?

Tolerantnim pristupom u razgovoru, a ne superiornim ponašanjem. Ljudi moraju biti svesni da nije suština svakodnevne borbe da meni bude dobro, nego svima. Da se osvestimo i sagledamo stvari kakve jesu. Možda ljubazno? (smeh). Trudim se da tako nastupim, iako često gubim strpljenje…

Da li je baš to problem, nemamo strpljenja za njih?

Možda. Strpljivo i pošteno skrenuti pažnju na sopstvene greške, da svi krenemo od sebe i o tome razgovaramo. Da konačno počne dijalog.

ZTZ