U vreme dok je Novi Sad bio grad, čoveka si mogao prepoznati s velike udaljenosti. Odmereno, blago držanje, lagan hod i širom otvorene oči odavale su ljude i pre nego što bi s njima prozborili koju. A tek maniri – zbog njih smo nadaleko bili na dobrom glasu u svim kraljevinama i republikama. Kada bi dolazili u Novi Sad, nebitno ko i odakle, majke su uparađivale decu i muštrale ih da paze kako se ponašaju na ulici i za stolom, da ne pokazuju čuđenje kada ugledaju nešto za njih neobično i da makar na silu pojedu ribu kojim bi ih poslužili.

Bivao je Novi Sad i glavnim gradom. Radili smo, učili od boljih i delili sa slabijima. Pošto smo se međusobno uvek bolje pravili važni nego pred gostima, novosadsko stolovanje Vojvodinom nam je lepo pristajalo. Probleme smo rešavali diskretno i efikasno, pravično koliko može, a kome se to nije dopadalo i dalje je ostajao da živi ovde svestan širine duha u kojoj ima mesta i za nadrndane.

“Grad po meri čoveka”, tako je s pravom glasio neformalan moto nekadašnjeg grada.  

###

Zveri su se pojavile nepozvane. Ni najmanje se nisu trudile da se prilagode našim običajima, niti smo se mi pretrgli da im u tome pomognemo, što je iz dana u dan smanjivalo grad uprkos njegovom fizičkom porastu. Novi Sad je bio grad do trenutka kada je otežavanje drugom postalo novi običaj, a tromi kakvi jesmo, mislili smo da će Ravnica ispeglati sve moralne neravnine bez da se mi lično potrudimo. Nije prošlo mnogo i postali smo palanka, jedna od najvećih na svetu. Pristojnost i čovekoljublje dobili su novo tumačenje; staro neisticanje bogatstva i blagostanja pretvorilo se u sakrivanje. Pametne je postalo sramota da to i budu, a kada ih je unutrašnji nemir ipak pokrenuo, lukaviji od njih su ih spuštali na zemlju tako da su im pri sledećem susretu čiste duše mogli reći – “u redu je, ne moraš mi se zahvaljivati, i drugi put, ako pokušaš”.

Prođoše dan, godina, vek, i od palanke je ostalo selo. Sigurno najveće na svetu.

###

Političko pretumbavanje, nemirni Balkan na jugu i ratovi koje izvozi otežali su nam da nevolju sagledamo sa tačke na kojoj se donose najteže i najvažnije odluke. Ne postoji opšte mišljenje ko je bio najbolji gradonačelnik, s najboljom upravom, verovatno zato što se u Novom Sadu dobro i loše danas različito tumače. Do nedavno sam bio ubeđen da će prvaci kulture biti neoborivi etalon univerzalne vrednosti i dobra po kom ćemo krojiti svoju sudbinu. Računao sam da će imena poput Slobodana Tišme, Želimira Žilnika, Lasla Vegela, Vladimira Kopicla, Miroslava Mandića…a pominjem samo žive, biti neotklonjiva brana za sve diletante željne Igranja Kulturom, mojim novcem, vremenom i dušom. Kultura nam je najvažnija, jel’ tako ? Moram da pitam zato što su je ukrali zlikovci i ne vidim da to ikome smeta. U ovom selu.

foto: dnevno.rs

Solidarnost koja nas je stvorila kao građane/ke, kopni pred našim očima. Nisam više kadar uočiti čoveka s početka priče iako ljude gledam u oči kada govorim. Sve i svja smo preuzeli na kredit: ljubav, obaveze, čast, poštenje, iskrenost i spremnost na podršku, a kada rata dođe na naplatu zahvatimo s obe ruke u zdenac neispunjenih želja i nagomilanih trauma, pa time podmirimo dugovanja.

###

Ne znam šta bih u subotu rekao drugarima s kojima ću pokušati da odbranim jednu od seoskih vetrenjača. Znam, doduše, šta bih rekao osobi, i njenim klonovima, koja im je tu raspadnutu vetrenjaču dala na korišćenje. Mleli su žito koliko su stigli, sami, dok je njega gutao mrak i trenutno ga vari.

I za ovog drugog, što ga je nasledio, on i novi klonovi – poznato mi je, od misli pobeći ne mogu, šta bih i njemu jadnom rekao danas kada tu vetrenjaču traži nazad. A opet, ćutim. Mogu ja u prazno da vičem, nije mi teško, nekada bude lekovito, ali već mi se čini da me prašina i kamenje u prolazu gledaju s prezirom kad god me neko potapše po ramenu ili časti pićem.

Vreme je za lepe vesti i dobre ljude.

A mi, tako, stojimo. Na ivici sela.

Znaš ti zašto!

I