###
Da li vam je dobro, o Srbi? Uživate li u plodovima rada i borbe? Imate li unučad i decu kojima pričate koliko vam je dobro? Da li su i dalje u Srbiji? Koliko ste dužni i kome? Merite li kamatu novcem ili krvlju? Da li pevate dok se tuširate? Šta čitate i koliko vas štivo uznemirava? Na šta se ložite, seksualno i moždano? Kakvu hranu trpate u sebe, kada, koliko? O čemu mislite kada se probudite i ka kome, ili čemu, vam prvo pohita ruka?
Šta ste pomislili kada ste čuli da su ispred Muzeja savremene umetnosti, zbog nošenja maski predsednika, privedeni umetnici Vladan Jeremić i Uroš Jovanović? Šta vam je prošlo kroz glavu kada je upila činjenicu da je ismevanje očiglednog u Srbiji kažnjivo? Koji zvuk proizvodi vaš burag kada privedeni Jovanović kaže da je portret predsednika želeo da unese u Muzej “zbog izuzetnih dostignuća u plesnoj igri, ali pre svega zbog inovativnog i brutalnog pristupa u performing artu”?
Ako ste se isključivo zbog ovoga iznenadili, ili zabrinuli, načelno ste protiv tiranije ali vam se nešto ne cima previše, pa, ne postoji način da to kažem bezbolno. Gadite mi se. Gadite mi se kao spomenik „Strela“ Zoranu Đinđiću. Možda je gađenje prejaka reč. Kako se zove osećanje koje gajite prema oholom bliskom rođaku? Šta kulja u vama kada se osobe koje vas vole ponašaju užasno? Kako izgleda lepa slika na koju nalepimo etiketu robne marke? Šta vas žulja kada ste u omiljenoj seksualnoj pozi u iritirajućem okruženju, svetlu ili garderobi?
Vi ste moja fantazija pošla naopačke.
###
Nije to organski otklon praćen fizičkom željom da se tučem ili pobegnem. Gađenje o kojem pišem je tihog plamena. Koktel zastrašujuće gluposti, samonametnutog slepila i razočarenja zbog ponovljenih grešaka. Paklena melasa koja se ne skida. Iz glave mi curka do grudnog koša, tamo lepljivo gmiže ostavljajući sluzav, neotklonjiv trag. Odatle nestaje u vrtlogu probavnog trakta učitanog, pa iščitanog kao anksioznost, što me čini, kako su primetili moji prijatelji i čitaoci – zatrovanim Srbijom. Nisam jedini i to me ne pravi srećnijim, niti se toplo gađenje lakše briše.
„Strela“ Zorana Đinđića očekivana je poput božićnog snega i poklona ispod jelke koji odavno nije odraz dečijeg karaktera i zasluga. Uvredljivo je za likvidiranog premijera biti iznenađen manjkom ukusa i takta Poštovalaca i Svojatača lika i dela zato što Đinđić nije bio glup. Toliko je prosto. Naši jahači magle i Đinđićevog duha nisu obavezno glupi i to nas dovodi do niskosti duše daleko opasnije od prazne glave. I o tome se ovde radi, izvinite na dugačkom uvodu. O jeziku i načinu na koji nas definiše.
Iskreno vaš nije ni prvi ni poslednji koji se nasmeje tzv. tuđmanskim hrvatskim jezikom. Znate ga, veštački stvoren hrvatski novogovor čija je jedina uloga bila da bude drugačiji od srpskog i udahne polet mladoj naciji. Smeh je kratkog veka budući da komšijama na duge staze ništa dobro doneti neće, čak i kada hrvatski u svojoj zdravorazumskoj osnovi ne bi bio slovenskiji od srpskog. „Kolovoz“ je, ako hoćete, u biti srpskiji od avgusta jednako kao što je „dizalo“ slovenski superiornija imenica od „lifta“. I šta se desilo?
###
Nikog zdravog to nije bockalo u srce sve dok jezik nije postao prljavi instrument raspada Jugoslavije pod velom, pardon my french, neprejebivih nacionalnih & kulturnih interesa (a zapravo ogoljene pljačke) nakon neuspeha Novosadskog dogovora 1954. Nisam lingvista i ovo nije mesto za seciranje jugoslovenskih jezika, što me dovodi do sadašnjosti i Deklaracije o zajedničkom jeziku: zvanični Hrvati su užasnuti idejom da je njihov jezik isti kao srpski, a zvanični Srbi s tim nemaju problem budući da je po njima hrvatski jezik – srpska ijekavica. Svaka sličnost sa povodima i tokom jugoslovenskog građanskog rata je namerna, osim što ničeg građanskog u tom ratu bilo nije.
Sada, na scenu stupa rodno osetljiv srpski jezik i polemika koju izaziva. Zaključak iznosim odmah:
Rodno osetljiv jezik, demokratija, institucije države, obrazovanje, kultura… nikada neće progledati sa i u ovakvom društvenom okviru. Nikada i nigde.
Nepriznavanje zločina počinjenih u naše ime je pucanj u rodno osetljiv jezik. Izjednačavanje četnika i partizana je pucanj u rodno osetljiv jezik. Istorijska pomirenja stranaka su pucanj u rodno osetljivi jezik. „Svi su oni isti“ je pucanj u rodno osetljiv jezik. „Ne pitaj me otkud mi prvi milion“ je pucanj u rodno osetljiv jezik. „Kolji pedera“ je pucanj u rodno osetljiv jezik. „Abortus je ubistvo“ je pucanj u rodno osetljiv jezik. „Šiptar nije uvreda jer oni sebe tako zovu“ je pucanj u rodno osetljiv jezik. Šok i neverica zbog predstave „Olimp“ je pucanj u rodno osetljiv jezik. Preletači su pucanj u rodno osetljiv jezik. Botovi, privođenje umetnika takođe. „Strela“ – jasno. Komšija koji ostavlja smeće ispred praga – isto. Mogu ovako do sutra, dok neki bednik i kukavica ne ubije, prebije, vređa ili ucenjuje rođenu majku, ženu, devojku, koleginicu… Taj pucanj je bukvalan.
Svaka konferencija za novinare predsednika Srbije je pucanj u rodno osetljiv jezik.
###
Nulto, deluje mi da je cela priča lansirana tako da se njome jalovo zabavljamo i trošimo energiju dok se država, demokratija, zakoni i ljudsko dostojanstvo raspadaju pod uzdima jednog čoveka. Ne mislim da je priča pogrešna ili loše tempirana, ali njene refleksije sa Nadležnih Mesta, odnosno analize armije Imaoca Mišljenja jesu.
Prvo, sasvim je normalno, obično čak, da jezik pretrpi izmene kada ga pregazi točak vremena i moralnih normi. Neko se privikne ranije, neko kasnije, ali kao i sa svakim oblikom osvojene slobode rodno osetljiv jezik može ići isključivo napred i nikada nazad (ovde će mi prigovoriti konzervativci, tradicionalisti, desničari, Pravi Hrišćani etc. i svima njima mašem otvorenom nadlanicom, što je lingvistički posmatrano srednji prst na pet vojvođanskih jezika).
Drugo, ljudima koji se zgražavaju na pomen tzv. rogobatnih profesija u ženskom rodu preporučujem da pišu i govore kao što je činio Dositej Obradović makar jedan vikend te da mi jave kako im je bilo. Da li ste pročitali makar jednu od motivacionih poruka koje nemilosrdno objavljujete i zašto se toliko zalažete za promene, adaptaciju, evoluciju, stvarnost, viziju, savremenost, kada odbijate da to prvi učinite. Retorički.
Dalje, očekivati od Srpske akademije nauka i umetnosti i Matice srpske da ovim povodom reaguju argumentovano, moderno, vizionarski, humano, otvoreno, evropejski… je u najmanju ruku budalasto. Ako od njih očekujete promene nabolje, bez drmanja fotelja i beneficija, ako želite mrdanje okoštalih pravila i prevaziđenih društvenih normi, promašili ste državu.
Još dalje, rodno osetljiv jezik neće preko noći spasiti žene od smrti, batina, trudničkog otkaza i manje plate ali može postaviti temelj da se to jednom i dogodi. Kreće iz glave, jezik je moćna stvar. Najmoćnija.
Na koncu, ZTZ.
Be First to Comment