Pre tri i po godine, Republika Srbija izmislila je Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Na isti dan godinu dana posle, usvojen je gromopucateljno i Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma.

Ideja o jačanju kulta zastave i pojačanom divljenju našoj državnosti građanima i građankama je saopštena nakon sastanka predsednika Republike, dakle Njega, tadašnje premijerke Ane Brnabić i rukovodstva Republike Srpske. Svakog 15. septembra, građani i građanke Srbije valjalo bi da istaknu srpske zastave na vidljivo mesto i da tako ozastavljeni postanu jedinstveniji i slobodniji, da se više i bolje dive našoj državnosti i da tako ojača kult zastave, koji je po svedočenju brojnih mudrih glava u nikada lošijem položaju.

Ovo je doslovno tumačenje onoga što nam je poručio zakonopredlagač, dakle On, i kamerni hor klimača glavama. Pođimo redom stazama divljenja i jačanja, da vidimo dokle smo stigli.

Pre svega, teško je zamisliti manje maštovit i duhovit skup od navedenog – On, Ana, i probrana ekipa nacionalnih čuvara iz “Srpske”. Tom je uvaženom društvu nedostajao samo patrijarh, bilo koji, pa da preraste u svesrpski skup antiduhovitosti. O niskim dometima takve ekipe najboje govori podatak da je On tamo najduhovitiji, ali ne zato što je On pa se to podrazumeva, već zato što stvarno jeste, pa vi računajte.   

“Dan zastave”, dalje, ima za cilj jačanje veza između domaćih i prekodrinskih Srba, što automatski znači da je ta veza do nedovano bila jako slabašna, gotovo nepostojeća. Teško je zamisliti na šta bi ličila jača i prisnija veza Srba sa dve strane Drine; ta je veza i etnički, i religijski, i budžetski odavno uvezana kao vrpca blizanaca, posebno ako se bavite kriminalom i visokogradnjom, ili ako mi drugoj državi, konkretno Bosni i Hercegovini, plaćamo drumove i postrojenja za pijaću vodu u trenutku kada opet mi, dakle Srbi lošije kakvoće iz Srbije, nemamo iste te drumove i tu vodu.  

Divljenje srpskoj državnosti i jačanje kulta zastave posebne su priče iz enciklopedije bezumlja. Manji je ovde problem to što mi, divljenici, ne znamo gde nam počinje, a gde završava državnost u fizičkom smislu. Veća je nevolja to što u onim granicama za koje znamo da su u okviru naše državnosti nemamo konkretne pojavne oblike iste te državnosti, a koja se ogleda u nekorumpiranim i efikasnim institucijama Republike i zakonima koji se poštuju i sprovode.

Ako ste propustili, srpska policija je tokom ispitivanja ubila brata osumnjičenog za ubistvo nestale Danke Ilić i potom mrtva hladna, kao taj nesrećni čovek, slagala rekavši da je smrt nastupila prirodno. U laži su policiju uhvatili sudski lekari i – nikom ništa. Oprostite, o kakvoj državnosti ovde govorimo i kome da se divimo ako policija ubija ljude na saslušanjima i laže o tome?    

Što se kulta zastave tiče, razumem zašto su režimsko-profesorske glave, i ona Njegova, duboko zabrinute. Mi, realno, ne poštujemo našu zastavu, međutim to nije zbog manjka volje, etno-emotivnog naboja, resursa ili praznika, već zato što kolektivno ne znamo kako se to čini dostojanstveno. Ti prepametni ljudi oko Voljenog Lidera su izvoleli reći i to da se ta zastava više i kvalitetnije poštuje i okultuje u Republici Srpskoj, te da smo veći problem mi, Srbi made in Serbia. Zanimljivo je da se kult zastave ovde najčešće praktikuje na tuđoj imovini i javnom prostoru, a da savetodavcima i zastavokultistima na pamet ne pada da istim tim zastavama kičerajski unakaze sopstveno dvorište.

Da znamo da poštujemo zastavu, novosadski Limani ne bi osvanuli išarani bojama trobojke, u formi kazne zbog izbornih rezultata na lokalu, niti bi srpsku trobojku brukala svaka budala sa viškom pažnje i dokonosti. Štaviše, kada vidi ko i kako maše tom zastavom, gde se i kako ističe, čoveka bude sramota čak i ukoliko nema naše državljanstvo.

U Republici Srpskoj tih problema nema jer tamo je nacionalni kič u službi državne izgradnje. Normalno je da u očima srpskog režima kult zastave jače živi preko Drine, zato što u takvom okruženju odmereni i ukusni stavovi, pa i primerena upotreba zastava, nemaju državotvorni kapacitet.

I dok smo mi jačali veze Srba i Srba, divili se državnosti bez institucija države i nadgrađivali divlje izgrađeni kult zastave, saznali smo ljubaznošću aforističara Bojana Ljubenovića da u jednoj beogradskoj osnovnoj školi od 110 osmaka njih 40 nije umelo da napiše sva slova azbuke štampanim i pisanim slovima. On je tu informaciju dobio direktno iz škole, a bednu pismenost malih maturanata potvrdili su i drugi profesori srpskog jezika.

A onda smo dobili i neke konkretne, javne cifre, koje sve govore.

U prošloj generaciji maturanata, javlja Radio 021, peticu iz srpskog imalo je 35,7 posto učenika, a četvorku 23,7. Ukupno, skoro dve trećine đaka imaju četvorke i petice iz srpskog jezika, međutim jedna trećina učenika i učenica ne zna sva slova i to naravno nije ona trećina koja ima ocene manje od četvorke, već svi ukupno. Ponavljam, nije u pitanju krasnopis, pesništvo, pisanje proze ili razumevanje lektire – gomila učenika ne zna sva slova i razrede završavaju sa peticama i četvorkama iz srpskog jezika.

Dve i po godine nakon famoznog Zakona “o zaštiti ćirilice”, deca očigledno ne umeju pisati tu istu ćirilicu. Kako je moguće da ni eksplicitni zakon o zaštiti pisma nije dao željeni rezultat?

Moguće je, zato što svaka rasprava o ugroženosti ćirilice, bila ona smirena ili panična, služi da se zamaskira tragična nepismenost građana i građanki Srbije. Nije ugrožena ćirilica, već njena suvisla upotreba u javnom prostoru i stvaralaštvo na tom lepom pismu.  

Moguće je, zato što naše višedecenijsko laganje o nama samima stvara društvenu klimu u kojoj se svako prosvećenje i emancipacija smatra za oblik izdaje. Ako su ratni zločinci i kriminalci traženi autori na ćirilici i zvezde sajmova knjiga i ako mater crkva upriliči promociju knjige čoveka koji je spaljivao živu decu i starce, nemojmo biti šokirani ako kvalitet izgovorene ćirilice bude tragično oskudan.  

Moguće je, zato što kolektivna pismenost otkriva krvave tragove zveri u nama i oko nas. Biti pismen znači biti tvrd na manipulaciju i nedodirljiv plemenskim šamanima i ostalim prodavcima nacionalnih osećanja.

Dogodine će pismenost i znanje ćirilici biti na još nižem nivou. Drugi ishod nije moguć zato što se naši ključni društveni problemi vrte u i oko kulture, a ne politike. Da kultura postoji i da nam slova služe za nešto više od urlanja i glumatanja, onda bi i politika bila manje štetna po pismenost.

ZTZ      

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.