###

Da bi dan bio paklen ne mora obavezno biti vruć kao jučerašnji. Ne moramo se voziti gradskim autobusom leti. Pakleni dan ne podrazumeva čak ni obeležavanje godišnjice etničkog čišćenja. Možemo tako nabrajati do sutra, ili dok ne odemo u Veternik na komemoraciju žrtvama operacije „Oluja“. Tada shvatiš da je paklen dan onaj kada kosti i dželate prebrojavaju i u njihovo ime govore predsednik Srbije Aleksandar Vučić,  kolega iz Republike Srpske Milorad Dodik i patrijarh srpski Irinej.

Nesnosna veternička žega još je jače iscrtala nesposobnost vladajućih da organizuju bilo šta. Ne znam zašto se više čudimo lenjom amaterizmu poslušnika u slučajevima naprasnih, iznenadnih poteškoća po normalan život kada lideri okupljeni u i oko Srpske napredne stranke ne umeju bezbolno da urede ni saobraćaj na unapred planiranim, godišnjim manifestacijama.

Sada obično ide reportažni deo u kom vam opisujem primećene osobenosti sredine u kojoj se odigrava povod za tekst ali pošto meni ničega novog ili neznanog u Veterniku nema, mogu samo napisati da muška moda nošenja viseće torbice preko torzoa izgleda potiče odavde.

Svi smo znali da će narod iz cele Srbije i tzv. regiona biti humano preseljen na događaj autobusima ali ovog puta neću trošiti otrovno mastilo. Sasvim je u redu da država preuzme deo logistike i troška jer ako me sećanje ne vara ovo nije stranački, već državni skup. Rečica ljudi se u trenutku mog dolaska vraćala iz pravca veterničkog stadiona i bilo mi je čudno što ih niko iz moje, daleko veće reke koja dolazi, ne pita u čemu je problem. Kaže mi gospođa da neće da ih puste, da je ogromna gužva, da su odustali, što me je u prvi mah blago uznemirilo. Po dolasku sam shvatio da dotična očigledno nije bila na Fetboj Slimu, Exit 2005, te da u najmanju ruku gužvu tumači staromodno. Kako god, složio bih se s procenom kolega i policije da je na i oko stadiona bilo 30.000 mirnih i staloženih ljudi koji ne skidaju kape i šešire kada svira himna.

Na početku je patrijarh služio parastos koji je, kao i svaka sakralna tekovina, nepodložan kritičkom osvrtu. U delu posle, prvi čovek Srpske pravoslane crkve obratio se narodu u očekivanom, političkom maniru, koji je odskakao od istupa profesionalnih političara isključivo po religioznom, podesno nedokazivom okviru u koji je smešten. Ovo verovatno znate i da niste otišli u Veternik ali da se prisetimo: mi apsolutno ništa nismo zgrešili, posebno ne osobe u prvom redu ispred bine. Krivci za etničko čišćenje i prateće zločine, za ceo rat, su isključivo Hrvati, Republika Hrvatska, a najviše mitološka konkurencija – Hrvatska rimokatolička crkva. .

Košmarno bajkovit, crno-beli pogled na stvarnost ispratiće svi govornici osim Branke Maksimović, koja je kao osmogodišnja devojčica bila u koloni kojoj je Srbija do te mere otvorila ruke da je ispustila drumske rampe. Branki ništa ne zameram, osim srpske moralne štake zvane  „ognjište“. Ta reč dramski pali niske strasti i ne greje nikoga osim sukob. U istorijskom, političkom, ideološkom, društvenom, kulturnom, vremenskom i ama baš svakom kontekstu u pravu je onaj ko je rekao da bi Srbi ostali u Hrvatskoj da su (u zadatom kontekstu) branili belu tehniku, a ne ognjišta.

Dok sam dolazio u Veternik pitao sam se ko će od govornika/ca prvi početi sa „ko je prvi počeo“. Ispostavilo se da niko nije odoleo toj zamki, s tim što je Irinej po službenoj dužnosti krenuo od Kosovskog boja, a ostali šturo od 19. veka i frontalno, punim gasom sa hrvatskom sramotom koja daleko prevazilazi „Oluju“ – Nezavisnom državom Hrvatskom s Pavelićem na čelu. Patrijarh naravno tu nije stao, netačno rekavši da je „Oluja“ naše najveće stradanje, da je jednaka tragediji Jevreja i da bi nekako razumeo taj užas da su ga počinili nehrišćani.

Znam da čovek ne haje za činjenice ali bih ga svejedno podsetio na naše žrtve u Prvom svetskom ratu, koje sada nisu podesne za upotrebu jer podrazumevaju trenutno nepostojeću nacionalnu čast, junaštvo i savezništvo sa Zapadom, zatim da to što su i Srbi žrtve Holokausta ne znači da smo stradali kao Jevreji (koje SPC ne pominje u kontekstu deicida dok mami osećanja ovakve publike, i samo tada) i konačno, da veroispovest, koja god bila, uopšte nije garancija nečijeg morala, empatije i postupaka.

Tekst koji čita voditelj posebno je zanimljiv. Naravno da ga nije on pisao, već ruka čiji je zadatak da se nesreća naroda iskoristi za domaću, dnevnopolitičku upotrebu. Osetljiv sam na reči i lako mi seku uši. Recimo, prvo se obraća patrijarhu, jer džamahirija, a LGBT premijerku Anu Brnabić, ustavno najvažniju i najodgovorniju osobu za našu stvarnost, pažljivo fizički uklonjenu iz screenshot-a sa Irinejom, nije ni pomenuo ako se ne varam. Znam da Dodik nije, ali jeste Igora Jebalo-Ga-I-Ime-I-Inicijali Mirovića. Ništa spiker nije propustio da napomene, ni ustaške noževe, ni „agresiju“, a ponajmanje NATO pakt, koji se i dalje nalazi visoko na srpskom izbornom tiketu, preciznije, u bolnom sećanju prosečnog čoveka kratkog i selektivnog pamćenja.

Kakva je to budućnost koju najavljuje mladi spiker?

To što Hrvati ne osećaju potrebu da kazne svoje monstrume i, kahm, „suoče se sa prošlošću“, je svakako tačno i lagano postaje građanska mantra impresivne neučinkovitosti, a mene taj podatak posebno ne boli iz prostog razloga što smo i tu braća po grehu. Žao mi je samo pristojnih građana/ki Hrvatske koji trpe teror HRK-a, usudiću se reći trenutno mentalno i svetonazorno štetniji i po novčanik opasniji nego što to čini SPC ovde.

Pošto smo utvrdili da Srbi nikada i nigde nikoga nisu oterali i zaklali, posebno ne „svoje“, čuli smo šta o svemu misli Milorad Dodik, kao da ne znamo. Prvo, moram da mu odam priznanje zato što ne čita i govori iz onoga na vratu. Kao i uvek, iskrenije je i lapsusi se lakše vare, praktično ne postoje. Vučić se zeznuo i zvuči predškolski očajno. Dodik savršeno razume kome se obraća i gde ih gađa, ma koliko to što govori apsolutno ne znači ništa i još manje je istinito.

Na primer, reći da naše „institucije funkcionišu“ vređa dostojanstvo i razum građana/ki, međutim ko ume da iščita ovu rečenicu zna da je upućena više Vučiću nego nama. Dodik vrlo konkretno i bez uvijanja traži da se žrtvujemo ponovo i damo im bespogovorno glas, ne tim rečima jakako, a za uzvrat nudi garancije da više nikada Srbi neće biti „očišćeni“. To je na radost publike ponovio i Vučić, kao da su njih dvojica jedini i apsolutni žiranti naše bezbednosti u NATO bazenu. Emotivno ranjene ljude je razgalilo i dobar vam stojim da je u toj publici efektniji od Vučića. Delom zato što ne odgovara za očajan standard i krađu s ove strane Drine, a delom jer bez blama obećava sve Srbe u jednoj državi. Bosna i Hercegovina su, naime, sastavna tvorevina viceva, a ne Balkana.

Umalo se nisam zagrcnuo kada je kazao da „Tesla pripada celom čovečanstvu“, ali se posle dopunio i predopunio etničkim poreklom naučnika koji bi u Srbiji načisto propao. Danas posebno mučno.

A mrtvi i prognani? Ima li jedne reči ili sintagme koje bi odale iskreno poštovanje i tugu, a ne biltensko, navijačko razigravanje sa susedima i glasačkim kutijama? Gde je budućnost oba naroda, a da nije funkcionalno besmislena tirada o oprostu i zaboravu? Koliko mrtvih je potrebno, koliko cokula po leševima, da bi vladali isti oni koji su ih ubili ili im držali sveću?

Da sam kojim slučajem preklan u okolini Knina do sada bih već zagrobno povratio dušu kroz nos. Ali ne bih smeo žuriti, sledi gospodar svega i svakoga, predsednik Srbije, kom je novootkrivena etika poslužila da se više razmeće brojevima i toponimima nego emocijama, odnosom prema mrtvima i ne manje važno – šta s nama živima, a da je realno i opipljivo. Iskreno, ne bih ni ja znao na njegovom mestu. Vučićevo „dobrodošli u Srbiju“ peče kao ringla. Pošto čita kao osnovac znamo da „fatalna privlačnost Srbije“ (?!) nije greška brze misli, već šamar u lice, kao i ono „ljudi i žene“.

Kada zažmuriš, govori kao svedoci saradnici pred sudijom. Šahovski, žrtvuje figure za pobedu.

U tom trenu najviše me je zanimalo kakav je psihički i fizički osećaj zboriti ovim povodom , a izbeći inkriminisanje samog sebe, zbog čega je i potegao za brojkama i mestima, kao da ih Hrvati nemaju. S njim su aktuelna ognjišta bezbedna i „srpski etnički prostor“ može slobodno da cveta, šteta što svi mi ne živimo na tom stadionu. A nereda, pretnji i izgreda posle nije bilo. Rat u supermarketu ti ne ostavlja previše snage.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.