Ispija sok od jabuke, slušamo mekani džez, kaže mi da je konačno našao “zdravu konstrukciju između poslovnih angažmana i privatnog života”. – Balans, napokon. Pitanje je koliko će da traje to osećanje. Ponašam se nezavisno od podneblja u kome živim, jako dugo. Otišao sam iz Srbije posle bombardovanja i jednom kada sam izašao iz nacionalne, gradske ili državne pripadnosti, nikada se više nisam vratio. Ostala mi je navika iz Slovenije da nikome ne pripadam, nego sebi. To je vrlo lekovito, kada odeš iz okruženja u kom si odrastao i formirao se, postaješ autonomnija ličnost, kazuje mi dizajner Slavimir Stojanović Futro, s kojim se družim zato što je objavio knjigu za decu “Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka”. Duhovit, elokventan, uglađen, ali iako se ne poznajemo dobro osećam karakter zbog kojeg bi mogao biti nezgodan učesnik u svađi, koje po prizanju planski izbegava. Pošto mu je prilično komotno u koži i oseća se dobro, retkost u Srbiji, pitao sam ga koliko mu je važno odbacivanje ljušture nacije, grada i države o kojima priča, budući da nije jedini koji mi je o tome govorio.

foto: Nebojša Babić

“Važno je zbog samospoznaje, koja je preduslov sreće. To zvuči tibetanski iz naših blatnjavih dolina ali to je moje saznanje. Dugo sam bio nesrećan svojim poreklom, okruženjem, dok nisam shvatio da mogu komotno da budem ponosan svojim dostignućima, ličnošču kako sam je razvio i porodicom kakvu sam napravio. Samim tim sam dobro, sve drugo je spoljna realnost koju možemo da menjamo ali je to bolan i dug proces.”

Molim te ne reci mi da si zadovoljan tvojim ostrvom, doći će plima fekalija i upropastiti ga.

Slažem se, svako mora na svoj način da doprinese. Mi nismo u svetu Robinzona Krusoa, nego savremenih ljudi koji naseljavaju Planetu. Shvatio sam da moramo da se ponašamo kao jedinke u okviru društva, jer u suprotnom živimo samozadovoljavanje. Suština kvalitetnog života, kako sam ga sebi definisao, je da se pomirim sa sobom i okolnostima u kojima živim. Nisam militantan čovek, ne volim da se konfrontiram jer ne znam granicu između finog i nefinog sukoba. Lako poludim i tu nema konstruktivnog dijaloga, nego kreće svađa. Gledam kako miroljubivim metodama da postignem nešto.

Zašto si se vratio u Srbiju?

Zaljubio sam se u svoju ženu i ostao ovde, tamo mi se završio emotivni ciklus i dugo sam bio tamo, osam godina. Ljubljana i Slovenija su za mene bili lekoviti, uređeno je društvo pa mi je prijala mogućnost planiranja nekoliko godina unapred. Drugo, puno se radi, a ja volim svoj posao, rođen sam za ovo i osećao sam se korisno u društvenom smislu. Ovde još uspostavljam sistem da se osetim vrednim za društvo.

Prvi put sam čuo za tebe 2003, kada sam pogledao tvoju izložbu u beogradskom Bezistanu. Koliko si se promenio od tada?

Suštinske nema razlike. Tada sam prvi put pokazao autorske radove koji nisu u vezi s klijentima, već satiričnim komentarom. Živeo sam u Sloveniji i kritikovao sam opšti utisak kuda ide ova Planeta. Petnaestak godina posle, to ne samo da je evergrin, nego nažalost nismo ni počeli da to razmontiravamo.

Kuda ide Planeta?

Približavamo se zamišljenom ekranskom ogledalu, gde će susret s ogledalom biti veoma bolan, mnogi nosevi će se polomiti kada shvatimo da je to umišljena, izmišljena projekcija nas samih, u ekranima u koje smo zabuljeni. Jurcamo za slikom, a ne suštinom. Doći će do otrežnjenja. Ali verujem da ima više dobrih ljudi nego loših, to je utopijsko uverenje koje je lekovito po mene.

Slažem se, život bez utopija nema smisla.

Svako ima svoju šargarepu. Zasitio sam se ironijskog diskursa od kojeg cela planeta grca. Cinizma, sarkazma, crnog humora, to su kategorije kojima mi ovde vladamo fantastično jer smo te metode duhovne nadgradnje vekovima koristili kao odbrambeni mehanizam. Genetski to imamo kodirano i ja sam to doktorirao. Uspeo sam da svojim vizuelnim oblikovanjem te satire, koje je preuzeto iz Skandinavije, nađem čarobnu ličnu alhemiju i dobijem priznanja i nagrade u svetu, ali i nadahnem nekoga.

To i ljubav su tvoja šargarepa?

Jesu, komunikacija s drugim ljudima i nadahnuće drugih ljudi. Nemam inspiraciju iz sebe, kada ležim u krevetu mogao bih doživotno tako da ležim. Moram uvek da reagujem na nešto, zato sam se lako snalazio kada moram da se satirički izrazim prema svetu. Međutim, svet je poprimio elemente toliko karikaturalne, da ne moraš da bude satiričan. Staviš fotku Trampa i nemaš više šta da radiš. Pitanje za globalnu kreativnu populaciju je odakle da crpi motive civilizacijske i duhovne nadgradnje, a da ne bude novac motiv kao što nažalost jeste. Okrenuo sam se pozitivnim stvarima koje vidim u naivnosti sopstvenog deteta i zato sam počeo da pišem knjige za decu.

karikatura: Hugo Nemet

Zašto knjiga za decu, to nam je povod razgovora?

Mislio sam da ću biti novinar, tako sam se školovao, pisao pesme i sastave. Znao sam da se izrazim, koncentrišem se i uđem u zonu nadahnuća nekog paralelnog sveta izmeštenog iz svakodnevnice. Onda sam otkrio svet crtanja i prebacio se u Dizajnersku srednju iz Pete Beogradske. Nadahnuo sam se kao klinac Duškom Petričićem, crtežima za Duška Radovića i Ljubu Ršumovića, na tome sam odrastao i rekao „Au, ovo bih ja da radim, znam nešto da napišem i umem i da nacrtam“. Postao sam ilustrator preko noći i dobro mi je išlo. I tačno na faksu krene bum kompjutera i demokratizacija PC računara, to mi padne šaka i ja zaboravim da crtam. Došlo je vreme da se taj san odsanja tako što sam svojoj ćerki Nađi priao priče za laku noć, svako veče.

Izmišljao ili čitao?

Izmišljao. Znaš ti koja je to surovost, ne zanima je da sluša Pepeljugu milijardu puta. Dete mi ima slonovsko pamćenje, počeo sam da zapisujem i spremam se za spavanje jer prepozna priču i kaže mi „Na toj planeti smo već bili“. Najlakše mi je da se to sve dešava u vasioni i svaki put novu planetu izmislim. Prepustio sam naravno njoj da malo fantazira sama i desilo se jedne noći da je neko zaboravio da zatvori prozore na Planeti Prozora. Svi su ostali otvoreni, a to je planeta na kojoj samo oni žive i porazbijaće se ujutru kada dune vetar ako ih neko pod hitno ne zatvori.

Naslov „Singi Lumba“?

Kao beba je govorila to kada joj se helijumski balon zalepi za plafon, „Singi Lumba“ znači „skini balon“. Onda ja ustanem iz dnevne sobe, zamolim je da ga više ne ispušta, ona kaže „važi tata“ i kako izlazim iz sobe šeretski ga pusti i bude „tata singi lumba“.

Znam da je kliše ali kako se vaspitava dete?

Suština je da svi žive i odrastaju sa majkom ljubavi i pažnje. Nemaš vremena da se baviš sobom, kamoli detetom, pribegavaš ubrzanim varijantama kako da ga saniraš, a ne voliš.

Kakvi simboli natapaju dečije suđer-mozgove u Srbiji?

Mozak im je natopljen istim stvarima kao tebi i meni. Nema dovoljno simbola ljubavi, nežnosti, brige, plemenitosti, pažnje i druželjubivosti. Ako ih ima banalizovani su do te mere, da roditelji nisu motivisani. Svi su obliveni ironijom, a iz tog konteksta ne možeš odjednom da si njanjav jer si sam sebi odvratan. Ironijski otklon od realnosti mora strašno da se guli da bi se došlo do unutrašnje dobrote.

Srpska javna estetika danas?

Grozomorna. Trošim ogromnu energiju da to apstrahujem, da normalno živim i radim. Frankenštajn, svako ko se setio da nešto doprinese, bez uvida u širi koncept i kontekst, je doprineo.

foto: Dalibor Stanković

Kako da se izborimo s tim, a da nije „menjaj kanal“?

Psiholog bi ti rekao da menjaš sredinu. Onda ti promenš sredinu pa vidiš da ti i tamo nešto smeta. Rešavam to tako što sam otvorio radnju i imam ambiciju da otvorim lajfstajl brend. Futro je moj umetnički,  likovni i komercijalni izraz kojim ćemo, nadam se, moći da utičemo na estetiku i živimo od toga. Ne vidim drugi način nego da se to uzme u svoje ruke.

Odakle ti ideja za slogan „komplikuj jednostavno“?

Koreni toga su u Švedskoj, profesor Hans Krister Eriksona mi je rekao da imam slojevitu ličnost, kreativno i privatno, a što je fino saopštena zamenica za divljaka, i da bih mogao punoću emocija da oblikujem na skandinavski način. Da pojednostavim, očistim od viška elemenata i izbegnem barokno estetičarenje. Ima autora koji znaju da lokalni duh saopšte na barokni način, Kusturica je jedan od primera, bez poređenja. On je uspeo da slojevite, živopisne slike naslika baroknim estetskim načinom, a ja pokušavam da se izrazim sa što manje likovnih elemenata.

Da li je pošteno reći da smo kao društvo simbolički taoci voza u freskama?

Taj voz je kao Tramp, nemaš šta da kažeš, a da se pametnom čoveku učini da si dodao nešto što se već ne vidi. Karikatura sama po sebi, voza, društva i svega ostalog. Ko se prepusti tome, on jeste talac.

Kako nas predstavljaju državni simboli?

To mi je neuralgična tačka. Problem sa našom zastavom je što imamo krunu, a nismo kraljevina. U inostranstvu, to znači da se hvališ istorijom, kada je Srbija bila u ekspanziji i približavanju svetskim vrednostima i standardima, i ima smisla to podvlačiti. Ali narodu, koji je izašao iz krvavih sukoba Jugoslavije, čija je centrala bila u Srbiji i gde su se Srbi najvše navukli na ideju Jugoslavije, to je nametnuto kao kruna te iste Jugoslavije i više se pretenduje na nju, nego kraljevinu Srbiju. Samim tim si napravio šizofrenu publiku koja živi u laži. Mora drastično na tome da se radi, time se intenzivno bavim jer mi je stalo da tu probam da ostavim trag.

Kažeš da su nam simboli lažna transcedentacija kraljevine SHS?

Da. Pokušaj da se nastavi tradicija i dokaže da je ovde bio centar toga, a da su ostali patuljci. Meni, kao dizajneru, je to razlog zašto je neko izabrao te simbole.

Kakav je srpski klijent, suočen sa dizajnerom?

Prepametan, u svakom smislu. Misle da sve znaju i da su bogom dani, ali nije to samo u dizajnu, nego u svim sferama života. Klasičan nadobudni Srbin je sposoban da izjavi da bi mogao zub nekome da izvadi, samo da se malo posveti tome i pročita knjigu, dve. Lako ustanem na prvom sastanku, zahvalim se potencijalnom klijentu i odem.

Zašto nemamo poverenje u stručnjake?

Na svim nivoima smo siromašno društvo. Onaj ko ima malo više para misli da, ne samo što ume da dođe do više para od drugih, nego i sve drugo isto zna. Ko nema para, kaže „samo da mi se drugačije poklopilo, videli bi vi svoje“.

Ko dobro radi u Srbiji, hajde da ne pljujemo, nego pohvalimo?

Kada smo već u Novom Sadu, Piter Gregson je firma koja radi na najvišem svetskom nivou. Verujem da su oni radili Next sokove, ambalaža izgleda fenomenalno. Privlačno je s police, vidi se majstorstvo u detaljima, a u masovnoj je upotrebi i direktno utiče na estetiku svakoga ko to kupi. Staviš na policu i već ti je lepša kuhinja, kao i Bakina tajna koju su radili.

Stižu verovatno novi (ilegalni) izbori, na šta ti liči plakatizovana Srbija?

Najbolji posao su, godinama, uradili SNS. Imaju najjaču grafiku, neko pismen im to radi, da li iz Srbije ili inostrnstva – ne znam. Podbacili su oni od kojih sam više očekivao.

Zašto je opozicija, između ostalog, podbacila i dizajnom kada su, kobajagi, moderniji i senzibilniji?

Moja interpretacija je da su decenijama hteli da se dodvore populističkom društvu koje nije glasao za njih, pa su namerno devalvirali dizajn da ne bude previše fensi.

Zašto se obraćaju onima koji nikada neće glasati za njih, iako će tako izgubiti glasove onih koji bi to možda uradili ili su radili, tako su propali i DS, i hrvatski SDP?

Ne radim politički marketing ali pretpostavljam da je to tanka linija borbe. Bez obzira što to, kako kažeš ne radi, ti si u megalomaniji kada si na vlasti i računaš da će ipak glasati za tebe i oni koji to neće uraditi. Ta baza glasača je jako tanka, to je suština, intelektualni sloj nikada nije bio deblji od neintelektualnog, tako se majka priroda poigrala. Tajna je u samosvesnosti, kada si siguran u sebe, voliš to što radiš, to ljudi provale, nema te šminke i kampanje koja to može da zamaskira. Tako je i sa proizvodima.

Šta te je poslednje razočaralo ili rastužilo, a da nisu smrt, bolest i neuspeh voljenih?

Poslednja dva meseca sam bio tri puta u Bosni, u Republici Srpskoj i Federaciji. Kao neko ko je odrastao na načelima zajedništva osećao sam duboko razočarenje. Ima tih ljudi koji gaje zajedništvo, ali ne samo da su u manjini, nego su stavljeni u kontekst mitskih bića iz doba vilenjaka i goblina. Veoma se uspešno radi na razdvajanju, a ne pomirenju i spajanju i to me je duboko rastužilo.

Kako se zove ideja ili sentiment ljudi koji odbijaju da prihvate da živimo u istom kulturnom prostoru?

To je nacionalizam, ako hoćeš jednu reč. Nije nam u interesu da to priznamo, mora neko da uzme pare. To su ljudi koji su sentiment „sa terena“ preneli u kulturu. Užas, to je razlog zašto se ovako osećam.

Odlično rečeno – „terenska kultura“. A kada si se oduševio nečim što nije uspeh ili sreća onih koje voliš?

I dalje sam srećan kada se rađaju deca. Ne znam ljude, ali kada napišu „dobrodošao na svet… taj i taj“, osetim knedlu.

U tom svetlu, kako ocenjuješ izjave velikodostojnika SPC u vezi sa „obavezom žena da rađaju“?

Politika. Realnost na terenu. Potrebe nekih, za nečim. Predstavljaju se kao ubeđenja, a iz moje perspektive su budalaštine.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.