Gledah noćas Miru Furlan kod Nataše Odalović na B92, pa me ščepali izvesni duševni golicaji i ne puštaju. Pretpostavljam da su toliko uporni, te neumoljive unutrašnje skice, jer ne govore o seks simbolizmu umrle zemlje, politici, emigraciji, holivudu ili materinstvu, već životu u sadašnjosti i nama u njemu.


Uprošćeno, citatom omiljene grafičke novele: “Svi smo mi pozorišne lutke, Mira samo vidi žice”

Uhvatila me je blaga jeza, između nade i nespokoja, kada je govorila o modernom čoveku koji je prinuđen da se zatvori u svoj svet. Tendenciozno ističem tu jezu, jer kada bi me neko pitao šta sam naučio u “Intervjuu nedelje” nakon 162 kreativna sagovornika, svelo bi se na sledeće: poslali smo rovere na Mars i vratili se u sebe još dalje i dublje. Ne poznajem Natašu Odalović, voleo bih da čujem njeno mišljenje.

Zaglušujuća Buka 21. veka, pošećerena premoćnim silama svrsishodnosti i učinkovitosti, oterala je i najjače duše u familijarne krajeve ličnih mikrokosmosa, u kojima je smisao kao takav imao poslednju poznatu adresu. A istinski horor ovde tek počinje…

Ni tu, u sebi, nismo skroz načisto šta nam je činiti, samo je mogućnost samodegenerizacije daleko manja nego Napolju. Manje patologije, više hronologije. Duboko unutra, lenjost i kukavičluk nose lepša odela.

A najbliži ljudi ? Tu su i dalje, saučesnici u bekstvu i partneri u nužnoj samoodbrani.

A Amerika, imperija krvavih ruku i najvećih mogućnosti ?

“Ovo je Amerika” – kaza Mira Furlan iz prve ruke, iz pristojnosti prećutavši benefite koje ne uživamo u srpskoj verziji Amerike.

…

A da ja ipak okačim fotku doručka ?

26.4.2013.