Ne pratim pomno policijske izveštaje sa Egzita dok god neko, ne daj bože, pogine ili završi u Dunavu, međutim primećujem da je uoči i tokom festivala srpska policija zaplenila sedam i po kilograma narkotika, uhapsila pet osoba, dok je hitna pomoć tokom druge večeri imala 39 intervencija. Uglavnom, već viđena drama tokom niza godina.

foto: Marko Ristić, Exit Photo

Pišem ovo bez preke potrebe, tek da podignem tijelesni tlak profesionalnim Srbima. Njima je Egzit manifestacija narkomana i satanista, pa računam da se iznerviraju kada fešta prođe mirno i uobičajenim kriminalnim tokom niskog intenziteta.

Stvarno je tako. Koliko god imao teških reči prema organizaciji i programu, nekada i samoj generaciji rođenoj tokom nastanka Egzita, atmosfera na festivalu je odlična i miroljubiva. Nema prekih pogleda, ljutih iskri, glasnih pretnji i agresivnog guranja. Izvinjavali su mi se kada me slučajno očepe ili udare, vrlo su otvoreni i prijateljski nastrojeni, jedino se bojim da je isti taj duh topline i razumevanja osakatio generacijski potencijal za beskompromisnu pobunu i borbu ka slobodi koja im pripada, a da nije u Kvebeku ili Bavarskoj već u Novom Sadu i Leskovcu.

foto: Miloš Krstić, Exit Photo

Subota je obično najposećeniji festivalski dan i to se pravilo juče ponovilo. Posle jedan čas ujutro počeli su da se stvaraju mučni čepovi na uskim grlima i obezbeđenje je počelo da koristi metalne ograde kako bi blokirali nalet gomile i sprečili probleme. Kombinacijom toga i tužne činjenice da novinari sve ređe dobijaju akreditiv sa dozvolom da se kreću u suprotnom smeru, propustio sam svirku Porto Morto, mada ne strahujem mnogo jer će prilike ponovo biti.   

Ipak, šale sa pretresom ovog leta nema. Prvog dana su bili relativno opušteni, ali su naredne dve večeri dodali gas i pipanje je temeljno i ažurno. Da budem pošten, akreditovane ljude manje cimaju i trećeg dana sam jedino zato uspeo da unesem tečnost za vejp, koja je po rečima vrlo mladog pretresača zabranjena da se unese.

foto: Miloš Krstić, Exit Photo

Pitao sam kako je moguće da se Egzit hvali totalnom zabranom prodaje cigareta i prelaskom na elektronske varijante smrtnog poroka, a da mi istovremeno ne dozvoljava da strujom proizvodim nikotinski dim, ali odgovor nisam dobio – pušten sam jer radim gore, stoga oprez svi vi koji planirate da nosite tečnost za vejp mimo radne obaveze na Đavi.

Nego, ko kaže da na Egzitu ne postoji aktivna politička borba i formiranje stavova? Ko laže da je festival raskinuo sa politički-osvešćenim pristupom i negom pristojne javne komunikacije zarad postizanja društvenog konsenzusa po najvažnijim pitanjima za jednu zemlju?

Pogađate, NN lice ili lica skinuli su zastavu srca i mira u po’ noći, da bi kosovska trobojka sa državnim grbom ponovo krasila bedeme Petrovaradinske tvrđave, nakon što su je organizatori prekrili zarad mira u kući. Po pitanju toga ko je nanovo otkrio kosovsku trobojku, moje pare leže na zvezdama Glavne Bine tog dana, Senidi i Mimi Mercedez.

foto: Miloš Krstić, Exit Photo

Naravno, pomenute devojke nisu lično učestvovale u egzitaškom zastavničarenju, ali nakon tih koncerata, i onog Bojane Vunturišević na Fjužn Bini malo kasnije, bilo je jasno da su projektovani svetonazori i određenija umetnica jedina suvisla festivalska politička refleksija u ponudi.

Pojednostavljeno rečeno, raja kod Muzeja što đuska uz Bojanu je proevropska opozicija, toliko ih i ima, a raja na Glavnoj Livadi nije ni levo ni desno, ni za vlast ni za opoziciju, što u praksi provereno znači da su desno i za vlast, mada ne misle tako o sebi, niti imaju politički jasno artikulisane stavove mimo opštih pro-patriotskih mesta svojstvenih skoro svakoj mladoj osobi na svetu. Okej, Vladimira Putina fakat volimo samo mi.

Oni su zamenuli srce Kosovom.

foto: Zoran Ješić, Exit Photo

A na Metal Areni, tačnije Eksploziv Bini, svirali su Fiskalni Račun i britanski The Bar Stool Preachers ispod Antifa zastava, okruženi ljudima istih ili sličnih stavova. I tačno se narod raspolovio prema sopstvenom taboru – izrazitih levičara je najmanje, ovi Bojanini se nekako drže kao opipljiva koncertna grupa, a na Glavnoj Bini Vučić, pardon, Senidah i Mimi kontrolišu upravljački paket akcija našeg života.    

Osim njih dve, na bini su bile i Sajsi MC i Sofi Tukker, zbog čega je treći dan Glavne Bine reklamiran kao značajan Girl Power momenat. Nesporno je da su dotične ugrabile dobar deo moći i kontrole, one jesu kraljice života, ali nisam siguran da bih devojčicama preporučio takvu vrstu osnaživanja. Iza tih reči i ritmova, iza takve etike i estetike, u mom oku i uhu iskaču nasilje i nazadnost, štaviše, iskače Patrijarhat 2.0, možda grešim ali sumnjam.

Što se samog festivala tiče, Egzit je na temi zastave odlučio da primeni recepturu arhimaga Dragana Dabića, alijas ratnog zločinca Radovana Karadžića, i monaškim tihovanjem prebrodi političku oluju kojoj očigledno nije dorastao. Skinuli bi je oni, cenim, ali se boje odmazde, što je odličan način za dugoročan strah, nepoverenje i pritajeno nasilje među svima nama.  

foto: Zoran Ješić, Exit Photo

Jedno je sigurno, laknulo im je što ovogodišnji Egzit ne pada na godišnjicu srebreničkog genocida i onda niko neće pitati zašto tim povodom ništa ljudski i simbolički nije urađeno.

Nego, ruski Spasibo, Fjužn Bina. Ne znam šta je bilo prijatnije, čuti dobar bend prvi put u životu, ili videti prave, žive Ruse mimo koneksta užasnog rata. Kao ljudi koji su lično preživeli planetarno izopštavanje i bezumne blokade, mi bi morali prvi znati koliko je važno, danas i ovde, pružiti ruku čestitom i valjanom Rusu i Ruskinji, a što u prevodu znači osobi koja se užasava na pomen moderne ruske države, kao i mi srpske devedesetih.

Nikola Vranjković je verovatno najbolji ton-maher u Srbiji i njegovi su nastupi sada već poslovična poslastica za uši. Međutim, rizikovaću gnev soničkih pravednika jeretičkom izjavom da je u istom trenutku, na Rege Bini svirao Del Arno Bend i zvučali su bolje nego Vranjković!

foto: Marko Ristić, Exit Photo

To nipotšo ne znači da je Vranjković bio loš, daleko bilo, to samo znači da je Del Arno Bend zvučao kao remasterizovana ploča na spravama od 20,000 evra. U pravom ambijentu i pred oprobanom publikom, čuvena mala bina-livadica nas je podsetila koliko može biti dobra kada počne gluvo doba.

I dok je Exit fest slao objave u kojima kaže da smo znali tekstove Senide „od A do Ž“, mi smo išli na hedlajnere trećeg dana – Cockney Rejects. Dok smo stojali, kaže mi prijatelj „Pank nikada ne izneveri“ i ne znam tačniju definiciju tog nastupa. Moćno, jasno, u glavu, a sve to u gotovo polu-rodbinskom odnosu, kakav srpska i novosadska publika gaji prema čuvenom bendu.

Nego, ko će sačuvati Kosovo ako pevamo „od A do Ž“, a ne „od A do Š“? Pitanje je za one posetioce koji možda neće vratiti Kosovo, ali hoće vraćati naše dugove.

ZTZ