Nikada nije kasno da se čovek gorko pokaje, pa tako i ja sinoć, na drugom danu Egzit festivala, tokom nastupa blek-folk metal grupe Sur Austru iz komšijskog nam Arada. Kajah se, naime, zato što ne govorim rumunski jezik i vokabular od 19 reči nije dovoljan da razumem o čemu peva ovaj zanimljiv sastav.

Možda je posredi kakav demoničko-paganski ritual na Eksploziv Bini, kako blek-metalci već to umeju da rade, a mene bi, da ih kojim slučajem razumem, takva hermetička duhovna transformacija možda osposobila da shvatim kako je moguće da u pagansko-hrišćanskoj i sasvim demonskoj Republici Srbiji limenka Hajneken piva košta 500 dinara, pa sve i da je posluži direktor Egzita Dušan Kovačević, sa dasaka Glavne Bine.

foto: Jovana Semiz, Exit Photo

Kukanje zbog visokih festivalskih cena hrane i pića postalo je sasvim trendi još od trenutka kada su pre dve decenije ukinuli „Old Gold“ pivo iz Bečeja, međutim ako pola litre pristojno prosečnog piva sada košta kao dečija suza, ne smem da zamislim na šta će cene ličiti za godinu dana, kada Srbija od ekonomskog tigra postane zmaj.

Stan za keš, pivo na rate – dođite u Srbiju!

Kako god, nešto se u gluvo doba moralo pojesti i moždani fiskalni savet odobrio mi je tranšu za pomrfit u iznosu od dijaboličnih 390 RSD. Rekao sam simpatičnoj prodavačici da krompir ne košta toliko ni u somalijskom Mogadišu gde besni građanski rat, kamoli u preplodnoj Bačkoj, a onda sam pomislio na brojne vegane koji će svoj burger plaćati 950 dinara i shvatio da sam u gastro-tomboli ipak izvukao utešnu nagradu.

Elem, Sur Austru su bili dobri, ako volite takav melos. Za divnu promenu, to su blek-metalci čije gitare ne zvuče kao TV bez signala i par neobičnih pasaža mi se zaista dopalo, žanru uprkos, jer ekipa ima sasvim solidne aranžmane. Ono što nema je – publika.

foto: Zoran Ješić, Exit Photo

Prilično sam siguran da posredi nije staračka izlapelost i pogrešna percepcija ako primetim da je promenom muzičke politike, i realno – generacije posetilaca, Egzit sam sebe pretvorio u pustinju pred dvoboj. Preciznije, gotovo ceo drugi dan proveo sam obilazeći različite bine i slušajući sasvim dobre, meni nepoznate bendove, koje naizgled niko nije došao da vidi. Da li zbog satnice, ili ukusa publike i njihovog slobodnog vremena, tek, previše bina džedži prazno u situaciji kada je festival praktično rasprodat i posetilaca na Đavi definitivno ima mnogo.

Tako je bilo i sa grupom Dina Jashari & Drugari, na Fjužn Bini. Vrlo pitko, umesno i delikatno izvedeno, malo pop, malo džez, malo world music, sve to okej zapakovano i prezentovano, a isped njih nema ni 50 duša. Ovakvi prizori su se često ponavljali, što ne bi toliko bolelo kada ne bi znali da će mlad svet dupke napuniti prostore koje na Egzitu volšebno dobijaju neo-dizelaši i rasadnici soničko-lirskog otpada.

Da na grešimo dušu, nisu svi koji su popularni takvi. Evo, kažu Radio-televizije Vojvodine i radioaktivni Telegraf doslovce istu stvar, da su Skrillex i Eric Prydz osvojili Petrovaradinsku tvrđavu, na užas pokojnog vojskovođe Eugena Savojskog i čitalaca alergičnih na opšta mesta.

foto: Todor Milivojević, Exit Photo

Ono, to jesu bila dva all-inclusive di-džej seta za publiku željnu đuskanja, ali viđala je Dens Arena i veće meteže i ludila, a pod dva, tužan je to dan kada RTV i Telegraf imaju iste naslove. Čak se i lokalna, gradska bot-mašina za pranje para i vesti potrudila da sačini manje dosadan tekst, pretpostavljam da im radno mesto zavisi od učinka, za razliku od RTV-a gde otkaz možete dobiti zbog mišljenja, ali ne i lošeg, odnosno nedovoljnog rada.

Nego, da se mi latimo glavnog jela! Drugi je dan Egzita bio fešta za metalce i to moramo ceniti, voleli mi tu muziku ili ne. Štaviše, koncerti grupa Jenner, Epica i Hyperborea poslužili su kao vakcinacija za pošast zvanu Crni Cerak koju, ne šalim se, tinejdžeri obožavaju čak i kada su svesni da je kolosalno đubre. Pitao – proverio! Mislim da smo, kao društvo, skrenuli desno kod Albukerkija kada su ovako užasni paradoksi mogući i da deca u tome ne osećaju poraz autoironije teže od Sunca.

foto: Zoran Ješić, Exit Photo

Najprijatnije iznenađenje večeri svakako je bio beogradski bend Jenner. Tri mlade cure su uzele instrumente u šake i svečano saopštile da ih ni najmanje ne zanima šta plebs misli o ideji da prže metal. I to sasvim solidno, uz očigledne „krađe“ i uticaje velikih bendova. Uzele su pogolemi asortiman patrijarhalnih idiotarija i glasno ga bacile na deponiju, gde uostalom i pripada. Mali rast, mali prsti, male ruke, ženski pol, duga kosa, veće grudi, širi kukovi itd. nisu i ne mogu biti argumenti da se ne svira prangija – naprotiv!

foto: Zoran Ješić

Mora da im je srce bilo veće od srpskog reprograma spoljnog duga kada su nastupili pre grupe Epica, glavne mjetal ’slastice drugog dana Egzita. Holandska simfo-destrukcija u punom je sjaju pokazala kako izgleda moderan metal-spektakl; glasni, jasni, tačni, harizmatični, sve radi tika-taka, u glavu i bubrege.

foto: Marko Ristić, Exit Photo

Naravno, dramatični su kao seoska mlada na crveno slovo i hoće da skliznu u kič brže nego ja u minus, ali to jeste prvoklasna teškaška zabava i rado bi ih poslušao ponovo, taman jednom godišnje.             

Nakon što sam se dotukao bugarskim thrash-death desertom Hyperborea, pa otišao kod Voje na oporavak i jedino mesto za druženje sa Novosađanima/kama, bio sam spreman za Dejvida Bouvija i Ejmi Vajnhaus. Šta kažete? Ne gostuju na Egzitu? Mrtvi su pride? Znam sve to, nego, kažite vi meni kako lepo i moćno zvuči ta rečenica u glavi? “Idem na Bouvija…” Koliko je bitno imati megazvezde, svakog dana festivala?

foto: Vladimir Veličković, Exit Photo

E, zato sam i otišao na Jack Daniels Binu, gde kaver bend svira sve i svašta, da uhvatim dah uz nešto provereno kvalitetno. Mnogi osporavaju takav pristup i rado branim odluku Egzita da postoji i takva bina, često je provod bolji nego kod nabeđenih i preplaćenih praznoglavaca sa svojim repertoarom.

Negde u tom trenutku Đavom počinje da se valja raja željna recitatora i dilera niskih strasti. Izvinjavam se publici ali za taj primordijalni spektakluk pogrešno usmerene energije nisam imao mentalne snage. Ali da, vesti nisu dobre i tamo je završila nepregledna gomila mladog sveta. A nigde žive duše.

ZTZ