Koliko je na muzičkom festivalu poput Egzita važan jak „hedlajner“ sa dugom koncertnom tradicijom i moćnim mobilizacionim kapacitetom videli smo juče, kada nas je ispred glavnih kapija sačekalo prazno polje. Više od polovine prolaza bilo je zatvoreno, policija se dosađivala nadzirući civile zadužene za pretres posetilaca i bilo je više nego jasno da večeras nećemo slušati neke od krupnih zverki muzičke industrije. Na račun ispranih zvezda koje odbijaju da se penzionišu lako možemo zbijati šale, pričati da u Srbiju dolaze samo oni koje rivalski festivali odbijaju, međutim kad god su na Petrovaradinskoj tvrđavi svirali istinski megabendovi ili solisti odziv publike svih uzrasta nije izostao, što se i dogodilo prve večeri na dobrom nastupu grupe The Cure.

Slična je atmosfera bila i u pres centru, na početku večeri. Od belosvetske gužve i nepoznatih lica ni slova, uglavnom su se za posao pripremale već poznate kolege. Atmosfera se naravno relativno brzo zagrejala i kako se veče topilo u noć i ljudi su počeli da pristižu. Ovog dana posetioci su bili u proseku vidno mlađi, pretpostavljamo da su mnogi od njih fanovi nezapamćene muzičke bljuvotine znane kao The Chainsmokers, čiji hit „Don’t Let me Down“ na Jutjubu trenutno ima 1,4 milijarde (?!) pregleda. Po svemu sudeći, podosta ljudi je kupilo kartu samo za četvrtak, a i to samo zbog The Cure. No, siguran sam da je na Dance Areni bilo prekrcato kada je nastupao Pol Kalkbrener, čovek za koga su mi „električni prijatelji“ rekli da zna i ume, pa im verujem na reč.

Ipak, nepostojanje osobito jakog nosećeg imena nije značilo da je provodu i uživanju odzvonilo, naprotiv. Bio je to solidno popunjen gitarski dan kog je otvorio naš Ritam Nereda. Jaki, zategnuti, kompaktni, RN je toliko ispraksan i međusobno posložen da im je kiks gotovo nezamisliv. Posle njih na Glavnu binu izašao je delikates za ljubitelje „prangije“ i moralnih nedoumica, Philip H. Anselmo & The Illegals.

U pitanju je pevač tragično raspalog, legendarnog južnjačkog benda Pantera, čiji je supernadareni gitarista Dajmbeg Darel ubijen na sceni 2004, a njegov stariji brat i bubnjar Vini Pol umro je pre godinu dana. Pominjem moralne nedoumice zbog proste činjenice da je Anselmo tokom decenija imao vrlo neprijatne ispade koji su bili ili rasistički, ili fašistički, nakon čega se branio i izvinjavao, tvrdio da je bio ironičan, neobavešten i sve u tom žanru koji nikoga nikada nije oprao. U svakom slučaju, još od Platona nas uče da poistovećivanje karaktera neke ličnosti i njegovog dela ne daje zadovoljavajuće etičke i ogledne rezultate, što očigledno misli i publika koja je u velikom broju došla da konačno čuje pesme legendi metal muzike, pa  makar to bilo u izvedbi sasvim drugačije grupe.

Utisci? Bio sam prilično iznenađen oduševljenjem publike. Pretpostavljam da im je koncert bio izuzetno emotivan i odabir pesama jeste valjao, ali zabune ne sme biti: Pantera je laserom isečen malj od armiranog betona, a zvuk na Glavnoj bini juče nije bio ni blizu tako jasan, rezak i definisan, kako nas je ova grupa navikla. Autoru je nejasno zašto bend ima dve gitare, umesto jedne, i njihova „nalepljenost“ nije činila zvuku uslugu. Koncert u globalu jeste bio na mestu, problem je enormna zahtevnost produkcije i neumitne godine koji su počele da pristižu Anselma do te mere da sam u jednom momentu pomislio da bi naš ministar inostranih poslova mogao duže da pušta glas, dok nas sramoti pred nekom od delegacija.

A u publici – zastava američke Konfederacije, da se umile muzičarima. Na ulazu Egzita jasno piše da je, između ostalog, zabranjeno unošenje rasističkih obeležja, međutim sa ovom zastavom ni Amerikanci nisu načisto šta da rade, podeljeni su i politički, i demografski, i po državama, šta tek mi jadni da mislimo kada ni sami nismo načisto sa… recimo genocidom u Srebrenici. Način na koji se Egzit iz godine u godinu šepavo udaljavao od ove bolne teme i društvenog izazova je mučan za gledati, a upravo je njegov „posao“ da mladima prenese užasnu istinu i pokaže im sav horor zločina izvesnih osoba, počinjenog u ime kolektiva. Nekada pomislim da Egzit moli boga da ga kalendar poštedi i da taj odvratni 11. jul padne u sredu ili ponedeljak, ili da premijerka Srbije proizvede sučeljavanje sa zločinima počinjenim u naše ime u neku od kreativnih industrija.

Na Partibrejkers nisam otišao iz pregršt razloga, prvi od njih svakako taj što sam ih slušao 200 puta. Drugi i ne manje važan bili su simpatični Elvis Jackson na Fjužn bini i Whitechapel na Eksploziv „metal“ areni. Potonji su pokidali nebo i neviđenom lakoćom pokazali kako mora da zvuči bend teškaškog kalibra, zbog čega ne razumem posetioce kojima su Anselmo i ekipa bili bolji. Ni blizu.

Građanin Grčke umro na Egzitu, nije nasilje, verovatno opijati, čekamo izveštaj. Preklinjem vas da se pazite i unosite dovoljno tečnosti koja nije alkohol.

Posetio sam i karaoke binu, oba dana, čisto da proverim koje su granice blama ovog leta i šta slušaju osobe spremne na ovakvu vrstu zezanja. Bilo je dirljivo videti momka koji se pati pokušavajući da peva pomenutu Panteru, na karaokama (?!), ali ni blizu kao juče, kada sam na istom mestu video mlade ljude sa Dejanom Cukićem i YU Grupom u ustima, leta gospodnjeg 2019.

Ispred štanda za ulepšavanje ljuštura velik red. Ozbiljnih polemika na štandovima više nema, kozmetika duha je skupa i bolna. Pitam šta se deli, vele ne deli se ništa, nego baciš kocke pa ako dobiješ dva ista simbola sledi besplatno…nešto. Čekajte, deco, trebaće vam trening ako odlučite da ne pobegnete.

Posle toga, pravac na rođendan! Kao što su prvi dan obeležili Robert Smit i drugari, tako je petak bio u znaku benda Atheist Rap, koji obeležavaju tri decenije postojanja. Dogođaj toliko značajan da se i Pećinko vratio u postavu, makar ovako jubilarno. Zaista ne znam na koliko sam koncerata ove grupe bio u životu, ali ono sinoć je bilo posebno. Količina dobro raspoloženih i razdragnih Novosađana/ki je povremeno bila zabrinjavajuća, da nisam upao u crnu rupu i otišao u drugu dimenziju, negde gde smo iskreni, spontani i otvoreni? Šalim se, „Ateisti“ zaista mogu biti ponosni na rođendansku svirku dugu dva časa i poštovanje koje su im ukazali žitelji naseobine koja sve manje ima prava da se nazove gradom.

I don’t wanna die

Die in Sarajevo fight

I want to pobeć’ otale

Jer preživet’ nema šanse

Egzit se skoro pa stidi svoje istorijske i društvene uloge iako na svakom koraku vidimo njegovu „decu“ koja uči da hoda po građansko-demokratskim vrletima. Egzit ih vaspitava čak i kada to ne radi, toliko je moćna boginja muzika. Skoro kao vlast.  

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.