Nakon prve večeri ovogodišnjeg Egzit festivala organizator je medijima preneo da je oboren dnevni rekord u posećenosti, konkretno, u četvrtak na petak 56.000 gostiju je šetalo Petrovaradinskom tvrđavom. Slično raspravi sa detetom, „mi ćemo njima sve verovati“. Ponašaćemo se kao da je redovno godišnje probijanje limita broja posetilaca nešto najnormalnije, a ne virus zapaćen od predsednika i premijerke Srbije, legendarnog dvojca zaduženog za saopštavanje radosnih vesti koje građani i građanke ove zemlje niti vide, niti osećaju njihove posledice.

Danas kada se sve završilo, otvorio sam elektronsku poštu i pročitao cirkularno pismo organizatora u kome doslovce piše da je, po mišljenju publike i izvođača, ovo dosad možda i najbolje izdanje Egzita. U neskromnoj nadi da će skladatelj/ka priopćenja pročitati ovaj tekst odaću mu/joj jednu strogo čuvanu državnu tajnu: ne, nem, no, najn, njet end nou, ovo nije bio ni blizu najbolji Egzit, što ne znači da su kupci karata prevareni ili drugačije nepravedno uskraćeni – tačno su znali šta im sleduje.

Sve osim oluje. Jučerašnje teško nevreme pogodilo je Novi Sad i Petrovaradin rušeći sve ispred sebe, kidajući krovove, cepajući stabla i odvaljujući bandere. To se moralo odraziti i na Egzit, koji je poslednjeg dana kasnije otvorio kapije i pogasio određeni broj bina. Upravo je zatvaranje nekih prostora stvorilo iluziju da na Đavi maršira znatan broj ljudi, a ne uglavnom mladi sa paketima ulaznica za sva četiri dana, pod sloganom „da se ne baci“. Lično, poslednji dan 20 festivala Egzit, 19. u Petrovaradinu, bio je jedan od najslabijih u pogledu ponuđenih bendova i solista, što je izvesno iznenađenje budući da je nedelja generalno najnepopularniji dan za festival ovakve vrste i zbog čega su ranije tada planirani „krupni“ izvođači sposobni da privuku ljude.

Ruku na srce, ovo se ne odnosi na Dens Arenu i ostale sportove na struju te verujem da su Džef Mils i ekipa zadovoljili očekivanja „električara“. Po blatu i čudnoj, hladnoj vlagi na polufunkcionalnom festivalu, otišli smo da proverimo da li je Zvonko Bogdan sa tamburašima u stanju da ponovi ršum sa Fjužn bine kada se tamo prvi put pojavio i odgovor je nažalost – ne. Da li je vreme krivo, da li je prestario, da li je publika danas nenaviknuta i odvaspitana od takvog zvuka ostavićemo hroničarima da raščivijaju. Nije mu pomogao ni šaolin sako iz Matriksovog ormara, ali očekivanja su bila prevelika i koncert jeste dobio zadovoljavajuću ocenu, posebno kada se osvrnemo na nastup grupe Svemirko, o čemu pišem kasnije.

Sumnje definitivno više nema i bojim se da se u budućnosti moramo pripremiti za nove i snažnije najezde kulturološke pošasti zvane trep. Za blaženo neobaveštene, u pitanju je među mladima izuzetno popularan „muzički pravac“ koji osobama sa funckionalnim sluhom i ukusom više liči na pogubno skretanje kod Albukerkija negoli pravac bilo koje vrste. Ovo teško, neopevano smeće tonova i teksta je tu da ostane, deca se lože na nivou kulturnog holokausta i uredno znaju stihove ponižavajuće za ljudski intelekt i dostojanstvo. Vaspitavajte ih na vreme i pratite šta gutaju na internetu, umoljavam ponizno, dok ih nepovratno ne odnese uragan duhovnog smrada, bedastoće i čemera prikriven iza imena trep.

Možda je poslednje večeri Egzita 2019. najbolji nastup imala bivša pevačica finske grupe Nightwish Tarja i njen prateći bend. Voleli takvu muziku ili ne, svirka i njeno pevanje bili su zaista na visokom nivou umeća i produkcije zvuka. Ni program na Eksploziv bini nije bio loš, poslišali smo Entombed A.D. nakon što su nas baksuzi iz pomenutog Svemirka bukvalno oterali sa Fjužn bine, iako smo planski došli baš na njih jer je najveća vrlina svakog Egzita bila i ostala mogućnost da publika proveri nove ili nepoznate grupe.

Ne znam koliko je tačno trajala tonska proba ovog benda, ali kada je prebacila dužinu kraće svirke odustao sam. Ne znam ni to da li je krivica njihova, ili je do tonaca, tehnike ili koječega, avaj, drndanje bez ijedne reči upozorenja, izvinjenja ili objašnjenja je bilo toliko iritantno da sam dobrano posle tri časa otišao frustriran i u neverici. Izvestan poznavalac muzičkih prilika i produkcije rekao mi je tada da su Zvonko i tamburaši bili izuzetno efikasni i profesionalni prilikom nameštanja zvuka te da ove Mlade Nade izvode besne gliste i bespotrebno muče publiku.

Šta sam još doživeo na Egzitu?

Imao sam ludu sreći i gurkao se, čepao i izvinjavao sa isključivo ljubaznim i pristojnim svetom. U redu za toalet na Disko areni, koji se može meriti izbegličkim egzodusom, pitao sam bagerom nagomilane dame da li se u koloni čeka rodno ili redno. Rekoše rodno, sa neskrivenim razočarenjem, valjda su i one izračunale da svi polovi u klozetu rade identične stvari, a mi stariji smo prepričavali film „Starship troopers“ i scenu kupanja u vojsci budućnosti.

Upoznao sam i dva Kanađanina, čuvara srpstva sa imenima kraljeva i biblijskih velikana. Zaista fini momci sa viškom patriotskih emocija i manjkom republičkih informacija. Učinilo mi se da je veći Srbin ovaj što ne govori srpski, možda grešim. Imam i nove prijatelje iz Rusije i Poljske, sa potonjim sam kliknuo u roku od dve sekunde, kada smo istovremeno rekli da Geralta od Rivije iz poljskog romana „Vičer“ mora da glumi Mads Mikelsen, a da Siri bude Ema Votson. Ako izuzmemo to što vole trep kog, citat, „žive, a ne slušaju“ (sic!), sasvim su okej mladi ljudi koji će verovatno ponovo doći ovde. Novi Sad i dalje nije “glavni grad Vojvodine”, što će se verujem promeniti kada se Egzit zbliži sa narednom političkom garniturom kojoj je Novi Sad više od sedišta administracije severne srpske pokrajine.

Beše tu i prodavac kukuruza, stari as Egzita i žitelj Gradića. Kakav je to Egzit bez kukuruza?! Kaže majstor da je prodavce koji su živeli od Egzita ubio „Hajneken“ i prateća festivalska korporativna stvarnost i da posla, čak i za kukuruz, nema ni blizu kao ranije. Ne bune se jedino tapkaroši. Brže, jače, bolje.

ZTZ   

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.