Pala je zavesa drugog dana Egzita, i to kakva. Ne zna se ko je radosniji, ja, koji sam otkrio dobar bend i prvi put poslušao jedan za kog sam znao da je na mestu, ili organizatori, koji su zvanično objavili da je tokom dva dana na Đavi bilo oko 90.000 posetilaca. A vikend tek počeo.

Rizikujem da budem optužen za malicioznost ali manir kojim se objavljuje broj posetilaca najboljeg festivala na svetu opasno liči na fluktaciju cifre hrvatskih branitelja, učesnika Domovinskog rata. Za sve ove godine te brojke paralelno rastu, tako da Egzit svakog jula zvanično uvek poseti nešto više ljudi nego lane, kao što su Hrvatsku, ispostaviće se, branili novootkriveni heroji. Dokaze za manipulaciju naravno nemam i u Novom Sadu, barem njegovom društveno-političkom vrhu, nepristojno je javno dovoditi u pitanje broj branitelja lokalnog budžeta, prometa robe i usluga te globalne turističke reklame. Važi i za komšije.

Ratna paralela ovde se ne završava. Drugog sam dana odbio da budem žrtva projekta „hladnjača“ i lišio se usluga gradskog prevoza kojim se vozi neotesana gomila mladunaca homo sapiensa, nesposobna da se pomeri s ulaznih vrata i ode u zadnji deo busa. Ili novosadski GSP aktivira običan bus, umesto duplog, isto mi dođe. Peške je ionako lakše i lepše uočiti festivalske specifičnosti i tu dileme nema – šta god ko pričao, posebno radikali, Novi Sad je lepši tokom festivala ako ni zbog čega drugog a ono svežih lica s krajeva sveta, koje nijedni đermovi i salaši ne bi dovukli u ovaj, da se ne zezamo, korupcionaški ćumez kosmosa.

Speaking about the radicals, primitivna bulumenta iz koje je pobegao svako sa kvocijentom inteligencije većim od broja obuće i ovog puta se potrudila da nam uživanje presedne, konstatacijom da je Đava ta četiri dana, znate već, leglo droge i poroka. Osim što pominju da smo prešišali Avganistan dodaju i to da Egzit promoviše zapadnjačku kulturu, pa je kao takav je neprihvatljiv, mada se niko, čak ni javni servisi slobodnih radikala, nisu upustili u tu priču kroz prizmu praktično nepostojećeg tužilaštva, defektnog sudstva i superefikasne narko mafije koja bez blama ubija ljude i kada Egzit ne traje. Ah, da, i diluju drogu, to im je posao. To su oni što navijaju zajedno sa predsednikovim sinom ali vam to nisam ja rekao, ima fotka. Uglavnom, radikali su u maniru pokvarenog sata dva puta dnevno pokazali tačno vreme i skrenuli pažnju javnosti na netransparentno finansiranje festivala i generalno osećanje naroda, sa manje ili više dokaza, da u toj jednačini mi plaćamo da bi Egzit profitirao.

Priznajem, jako je glup osećaj kada se slažeš sa radikalom, pa makar to bila konstatacija da je danas subota.

Primećujem da je civilni pretres na ulasku pod nadzorom policije daleko opušteniji od prethodnih godina, ali mi se ne jedna osoba požalila da momci u plavom i dalje prave nepotrebne probleme i nervozu. Pominju se grubosti, prevrtanja skoro na nivou kontrole telesnih duplji i disciplinovanje(?!) nemirnih gostiju u redu. Izgleda da se ono „Tišina tamo“ s vrha primilo u narodnoj miliciji.  Pre ulaska dajem praznu limenku vrlo ljubaznom sakupljaču sekundarnih sirovina, kojima tokom leta, i posebno Egzita, posao ide baš onako kako im je predsednik pre četiri godine obećao da će biti preklane. Brže, jače, bolje – presovanije.

Nije ni Egzit bez neke, im tu opipljivih rezultata. Pod sloganom „Freedom“ svašta se desilo: žene se u Srbiji ubijaju istim tempom, LGBT osobe se jednako kvalitetno gaze, lobanja Albanca sklona je spontanom pucanju, kreditna sposobnost građana gotovo ne postoji, godišnjica Srebreničkog genocida ljubazno je mimoišla festival i prateći, gotovo garantovani blam, građanske pare dobijaju paradržavni mediji koji iste te građane lažu i ubijaju u pojam, transparent „Dobrodošli u Novi Sad, glavni grad Vojvodine“ više ne krasi Đavu zbog, kahm, metafizičkih problema, ali bez brige – pripadnici Jedinice za specijalne operacije oslobođeni su optužbi za oružanu pobunu iz 2001. Za mlađe, to su ljudi koji su, između ostalih, ubili Zorana Đinđića i lepo je znati da je Ono na mostu, sa „Hamerima“ i oružjem, bio samo miran protest, kao kada „lekari protesvuju u mantilima“ (Vojislav Koštunica, ako ga se neko seća).

Ako to nije „Freedom“, ja ne znam šta je.

U serijskom programu „Porodično blago“ na Glavnoj bini je nastupio sin Boba Marlija Zigi. Šalu na stranu, bend mu zvuči super i ko voli rege odlično se proveo. Publika – na pola kapaciteta livade. Trofejni muzičar koji emocije gađa ljubavlju kao religijom, kanabisom kao ljubavlju i revolucijom kao lajfstajlom uglavnom pogađa metu, mada publika jako dobro oseća da je potonja priča o revoluciji, na ovakav način, ista kao Korgova u filmu „Tor: Ragnarok“ – „Hteo sam da napravim revoluciju ali je propala jer nisam odštampao dovoljno pamfleta“.

Odatle bežim na „Fjužn binu“ kako bih uhvatio bend Anton i Hepi Hipi Bejbi, to su oni za koje sam znao da su dobri. Gitarista grupe Partibrejkers i bend mu sviraju odlično, pristup im je svež koliko i klasičan, zvuk na mestu, a u masi…nema mase. Da sam meka srca kao predsednik rekao bih da nas je bilo sto, ali nisam, i nije, a ta je manjkavost duša dobra tek zato što se lakše mogu javiti drugarima i poznanicima koji znaju šta je muzika, između ostalih Slobodanu Tišmi i Ivanu Feceu. Pa dobro, gde je sav taj svet, gde je 40.000+ branitelja Egzita, pitate se vi?

Iskreno, ne znam da li su išli da slušaju/đuskaju uz osobu po imenu French Montana, koji je bio glavni hedlajner na „Glavnoj bini“. Lik ’ladno ima skoro osamsto miliona klikova na „tjubu“, za jedan spot. Hm, da vidimo. Ugasio sam pesmu nakon tačno 12 sekundi, koliko mu je trebalo da pusti nepravilni tup-ta-tup-ta karipski bit, koji bi u muzičko obrazovanim civilizacijama još od 1992. bio kažnjiv društveno korisnim radom. Uglavnom, ne znam kakva mu je bila posećenost ali…

…kada je posle dva ujutru muziku puštao Jax Jones bilo je dupke puno. Općenito ludilo glave i zabava uz reciklirane semplove svih epoha, polomljenih breakbeat deonicama na, po meni, proizvoljnim mestima. Ovo uzmite s debelom rezervom, nisam stručnjak i znam da đuskanje sa minimalnom potrošnjom kognitivnih resursa mnogima čini plezir.

No dobro, išao sam posle praznog i sjajnog Antona da proverim kakvi su francuski pankeri Lion’s Law, na „metal areni“. Na mestu su, ali ne više od toga, posebno u kontekstu nastupa Cockney Rejects nakon njih. E, to je već bio poluhadžiluk znanih i neznanih, provod u kom su se nazirali obrisi gitarskog Egzita naše mladosti. Pohvala toncima što „Eksploziv arena“ sada ima pristojan zvuk i gruv i to se dalo osetiti kako na njihovoj svirci, tako i na Madball odmah posle. Uvek sam mislio da su bolji kada hardkor sviraju mimo rafalnog ritma bubnjeva koji praktično definiše žanr ali kako god, svirka i druženje behu za pamćenje, odziv umetnika takođe.

Nepoznati mladić me pita da li imam drogu. Kažem da nemam, on razočarano podiže ruke kao da sam stoti koga je pitao. Pokazujem mu akreditiv oko vrata, nije mudro tražiti saučesnike među uposlenim ljudima, ali čovek valjda računa da su radikali uvek u pravu.

Fazon dana bilo je pitanje da li će Irie FM publika zasuti jajima ali srećom to se nije dogodilo. Ko ne zna zašto, neka provrti mreže. Okej svirka, ljudi ih očigledno vole i pokazuju to punim platooom ispred Muzeja. U likvidiranoj „novosadskoj ulici“ idu tribjuti, The Doors, AC/DC, pa EKV, ima sveta, ali više su na muzičko-emotivnom parastosu negoli recimo posetioci na „Radio As bini“ i „Gluvom disku“, koji svako veče razvaljuju. Pretpostavljam da takva distribucija gostiju i utroška energije odgovara hiperkomercijalom fesivalu, kakav je Egzit postao.

I onda otkriće, urebesno dobri pank-rokeri Idles koje je na „Fjužn bini“ slušao neoprostivo mali broj ljudi. Njihova greška. Sve ono što predstavljaju i o čemu pevaju, ako pevaju, Marli junior, Jones, Montana, Migos… ceo taj megabullshit praznih reči, niskih nadražaja, autotjuna i poneke emocije (Marli) pod zemlju su satrli momci iz engleskog Bristola. Vanserijska energija i tekst koji, za osvežavajuću promenu, može da zaboli, a da nije lament margine Sinana Sakića. Najtoplija preporuka za poslušati, ali i videti, jer ljudi ne znaju šta znači reč „štednja“.

Rege stejdž ovih godina oživi tek posle dva ujutru, tako je bilo i sinoć – zez koji liči na nekadašnji, samo kasnije. Video sam simpatične Nipplepeople, slušao sam ih na Arsenalu u Kragujevcu i tada su mi bolje legli zbog manje, intimnije bine i slučaja da nisu nastupili posle razarajućih Idles. No, umeju da privuku svet koji je tamo, bojim se, dobrim delom došao i zbog zatvarača večeri, grupe Bad Copy.

Neko napisao megabullshit?

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.