Nakon nulte, božanski nedramatične večeri, Egzit je prvog protokolarnog dana više ličio na samog sebe. Znao sam da su se stvari vratile u normalu čim sam dočekao prokleti nezglobni autobus na liniji devet, u kom su ljudi rođeni devedesetih nesvesno ponavljali scenu iz gradskog prevoza čemernih godina njihovog ispiljenja u ovaj loš izgovor za državu. Rekoh sebi da ja u OVO neću ući ni mrtav, pa se ugrizoh za jezik shvativši da ću svoje jamačno ustaške kosti verovatno ostaviti u zemlji neotvorenih hladnjača, bukvalnih i moralnih.

S tim u vezi, vidim da su se elektronski natpisi na autobusima pokarabasili do te mere da ih ni sveta deca Ćirila i Metodija više ne razaznaju. Čestitam naprednjacima i DSS-u, njihove vizije su se konačno ostvarile, čuj, preostvarile! Nazivi linija na busevima su “egzotični” (citat) i za Srbljad, kamoli strance koji bi se živi pojeli kada makar jednom ne bi razumeli ćirilicu do granice ličnog poguba u prostoru i vremenu.

Gomila koja tabana do Đave, napisah, u osetno je većem broju nego nultog dana, stigli su i strendžeri, na radost taksi kockica, lopova i prodavaca koji ne plaćaju PDV, tzv. Svih Njih. Pozdravljam odluku da se u sremskom Gradiću totalno obustavi saobraćaj, osim za privilegovane Egzitaše i radnike, čudo kako do sada niko nije poginuo. Hm, zapravo jeste, više puta, Egzit ume da bude fatalan iz različitih razloga, čitava plejada društvenog i ličnog nemara (grana drveta, pad s litice na ulazu) ali nikada u Beogradskoj ulici.

Jučerašnji policajac me nije ni blizu telesno sondirao kao onaj nulte večeri, verovatno zbog većeg broja ljudi u kombinaciji sa NJ.K.V. bolom u preponama. Nemojte zameriti što ću tekst više posvetiti pratećim društvenim manifestacijama negoli muzici, budući da mi je jučerašnji dan verovatno najmanje zanimljiv od svih do sada, brojao sam. Osećaj je naravno krajnje subjektivan i daleko do toga da na Đavi nisu prašili valjani muzičari, daleko bilo, ali tako je suđeno… S tim u vezi, odlazim na Fusion binu da čujem divnu Anu Ćurčin, pa brže bolje na Disko Zonu gde se javljam di-džejevima Srđi Fanatiku i Saletu XLX koji su u tom trenu tonom cimatali ove što bi da gledaju i budu gledani.

Inače, nema sahat kule. Ne daju. Ograda. Najpopularniji, “Ginisov” objekat u Vojvodini odsečen je od turista. Dodajte to gašenju “Novosadske ulice”, zatvaranju varadinske terase i imate šta već imate: Egzit koji voli vlast. Ljubav je obostrana i siguran sam oročena.

Ah, da, hostese. Prvo veče sam uspeo da se relativno bezbolno ogrebem za upaljač, ali sinoć – teško razočarenje. Volim da pričam sa njima ne zato što su simpatična ženska stvorenja koja gratis dele gluposti, već da im neprijatnim činjenicama, u mučnom razgovoru vrednom dodatne dnevnice, isrctam svu bedu i dijaboličnu nedostojnost njihovog jakako legalnog sezonskog posla kojim se, svi se nadamo – nadam se, više nikada neće baviti. Iz njihovih usta klizile su mehanički naučene rečenice mlina za kafu, ne bi uspele kiseonik da mi utrape. A ipak, ne boli to, boli apsolutno odsustvo sluha kao takvog i spremnosti da se prepozna naporni zajedljivac koji ti želi dobro.

Kratka kafa u pres centru, javljanje sapatnicima, provera tračeva i razmišljanje kako od nedelje naribati satrape koji su od gradskih (srpski: tvojih i mojih) firmi opet napravili gubitaše iz filmova strave,  pa pravac na obližnju Glavnu binu gde je festival i zvanično otvoren oko ponoći. Učinio je to, kahm, “motivacioni govornik” Nik Vujičić i ovde stižem do najjačeg utiska večeri.

O čoveku tužne sudbe, šta god on mislio o tome, trudim se da znam što manje i jednako mu želim svako dobro kao i drugim ljudima o kojima uspešno ne znam ništa. Govore tog tipa osećam u istom duševnom košu gde su u toplini beznačaja ušuškani jogi letači, klerikalni vizonari i ratničke junoše, nazovimo je devetom emotivnom rupom na ličnoj svirali sopstva. Sasvim je moguće da problem leži u meni, neotklonjiva nelagoda izazvana pomešanim osećanjima od kojih nijedno nije prijatno samo po sebi, posebice tako smandrljane u utrobi. I kada se priberem od Vujičićevog neuspešnog pokušaja da dopre do mene, uvek dođem na isto: ne želim da mi iko, sa Glavne bine Egzita, emotivno filovanim korporativnim novogovorom objašnjava da moram voleti sebe, tebe, nas i da imam vere da će sve biti okej ako se iskreno potrudim. Ako ustanem kada padnem. Pa onda i svevišnji uleti u dobitnu kombinaciju, koja je ukupno, neka se ne ljuti Nik – bullshit! Bullshit na kubni, pa rekao to čovek sa četiri, osam ili bez ekstremiteta.

Sa Glavne bine Egzita, pred desetinama hiljada mladih ljudi, želim da čujem ono što sam mislio da je poenta festivala od samog osnivanja: kako sa ili bez kuke i motike da mlad čovek živi život dostojan ljudi i zgrabi ga nazad od skotova koji su mu ga preoteli iz najnižih pobuda i nemilice ga cede do smrti. O jebenoj slobodi i kako do nje, sada i ovde! Da ne filozofiram dalje, evo šta je pesnik i prijatelj Siniša Tucić, takođe osoba sa invaliditetom, napisao tim povodom na Fb:

„Stvari treba postaviti u realne okvire. Da Nik Vujičić nema invaliditet, možda bi bio dobar motivacioni govornik u svom mestu. Ima mnogo osoba sa invaliditetom koje žive svoje male živote i ne prave famu od toga. Nemam ništa protiv Nika, ali ja sam za tihi rad na sebi, a ne za spektakl u globalizovanom svetu. Nik Vujičić, dobro upakovani narativ Superheroja koji nije jadni invalid i koji nama treba da bude primer. Idem da pojedem sladoled. Sladoled je moj Superheroj i motivacioni govornik!“

I tako, bio je vatromet posle…

…što je čista nula spram kratkog nastupa glumaca Novosadskog pozorišta/Ujvideki szinhaz. Kako Judit Laslo i ostali glumci/ice pevaju numere iz Formanove “Kose”, pamet da ti stane, garantujem da su bolji od polovine izvođača sa “Mejna” za ovih 17 godina. Bili i klinci iz “Čarobne frule” sa Dušicom Ši Cu Stojković, pa potom i bubnjari Dragoljuba Đuričića. Taman da se umilostive roudiji Liama Galagera, kog sam došao da slušam u ime starih dana.

Ako izuzmemo nepojmljivi pogub na početku, mislim da se nijedan muzičar nije dobro čuo a basista nikako, posle par pesama ton je kliknuo i Galagerovo otvoreno “njanjakanje” je počelo da zvuči dobro. Vidim da je posle tvitovao da je publika najbolja na svetu i mislim da nije mnogo pogrešio, imali su strpljenja za kiksove i otpratili su pristojno sve nove pesme koje nisu došli da slušaju. Da ne bude zabune, cenim Galagerov opus uprkos patološkoj nemogućnosti da pobegne od izvornog melosa & sentimenta grupe Oasis i to će mu uvek biti betonske cipele. Ako meni ne veruje neka pita Džeka Vajta i Dejva Grola (tim redom) kako dalje po minskom polju svega već odsviranog. Korektna svirka, što je pohvala i pokuda, nemanje snage za ceo vokalni set i odlična publika. Bio i “Wonderwall”, za spomenarima sklone.

Probao sam da ispratim nadarenu Princess Nokia ali sam prosuo tu “šolju čaja”. Ostaće upamćeno da je svetski napušila nekog krelca koji joj je upirao Onaj Prst, tražila da ga se izbaci zbog nepoštovanja… svega, mada joj deo sa pominjanjem njenih basnoslovno viših primanja nije trebao. Pokazala mu i dupe, pa vi vidite. Šetnja zatim na Gluvi Disko koji radi savršeno, odličan disk džokej i nevelika gužva, pa na fajrontu na tužno nepopunjene Bjesove. Šteta, mislim da je taj grobarski termin zahvalniji za popularnije bendove, sećam se da je Hladno Pivo onomad bilo krcato, a svanulo je odavno.

I tako, prvi dan prođe, a misli ostale na svim poljima osim na bendovima. Čestitam Niku Vujičiću što me je nenamerno podsetio zašto i kako Egzit postoji.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.