„Seksualno progresivne kulture dale su nam književnost, filozofiju, civilizaciju i ostalo, dok su nam seksualno restriktivne kulture dale Mračno doba i Holokaust“ – Alan Mur (Watchmen, From Hell, V for Vendetta…)

Ispraćena 2018. u analima će ostati zapisana kao još jedna od godina tokom koje nismo javno razgovarali o važnim stvarima. Tokom tih 365 dana uspešno smo ćutali o neuralgičnim tačkama srpskog društva, potvrđujući našu spremnost za nespremnost da pogledamo jedni drugima u lice i preko usana prevalimo istine o nama samima. Ovo se pre svega odnosi na ratne strahote i zločine koji su počinjeni u naše ime, i prema susedima i prema nama, te kako smo došli u situaciju da nas ceo svet gazi. Bez toga ne samo da nema „pomirenja u regionu“, već ni toliko pominjane kolektivne promene svesti. Ako vam se nekada učinilo da se vrtimo u krug – u pravu ste. Zvanične i čaršijske istine ne odgovaraju realnim istinama zato što se o potonjima retko javno diskutuje.

Seksualnost i erotizam su neke do njih. O njihovoj percepciji, važnosti, shvatanju i ulozi koju imaju u posrtanju sistema vrednosti, svakodnevnih ljudskih odnosa, pa i u bratoubilačkom ratu koji je opustošio zemlje bivše Jugoslavije, u Srbiji se apsolutno ne govori. Ove pojave, koje čine sastavni deo svakog ljudskog bića i njegovih/njenih primarnih nagona, i dalje su „najjavnija tabu tema u istoriji čovečanstva“, kako stoji u najavi koncerta grupe Vrooom „EROTIZAM“, održanog u Novosadskom pozorištu/Ujvideki sinhaz tokom dočeka nove 7527. godine (?!). Njega su organizovali Udruženje za razvoj kulture Free Space, uz podršku projekta Novi Sad 2021.

Glumica Isidora Simijonović (glas), Marko Grubić (bas, elektronika), Džemal al Kisvani (saksofon) i Nataša Kolarž Zirzow (prateći glas) odbijaju da ćute o nečemu toliko važnom, ukorenjenom, rasprostranjenom i javno neispitanom. U kratkom, ali nabijenom, sažetom i u lice istrešenom repertoaru praćenom video snimcima (autori Jana Bjelica, Marko Grubić, Branko Tmušić) Vrooom ostaje dosledan svom dosadašnjem muzičkom izrazu i uz tekst Milene Minje Bogavac senzibilno i senzitivno opismenjuje publiku. „EROTIZAM“ stavlja važne iracionalne pojmove i osećanja u jedini moguć okvir – izrazito individualnu estetizaciju seksualnog nagona.

Da se radi o uspešnom koncertu govori nam činjenica da u nama spontano otvara procese koji nisu obavezno u strogoj i očiglednoj vezi sa erotizmom. Podseća nas da društveno potisnuti erotizam u nama proizvodi potrebu za snažnim patrijarhom i zaštitnikom, u kući i na Kontinentu. Ukazuje na sve jalovosti malograđanstva i strašne posledice koje ono može stvoriti. Nagoni nas da prihvatimo apstrakt koji tera na odlučivanje i u kom ne postoji sakrivanje iza klase, rase, nacije i religije. „EROTIZAM“ nas tera da se estetski pozicioniramo prema sebi u nelogičnim bespućima seksualnosti, fizičke privlačnosti i nagonskih potreba i na koncu – ljubavi.

Na momente, svako je u publici mogao da vidi sopstvene ubice erotizma, bilo da su to mačo generali, narikače, klerikalnost, palanaštvo, konzumerizam, nacion kao bezgrešni proizvođač dece spremne da za njega bezuslovno daju život ili hipertekstualizovani medijski naslovi iz sfere intimnih odnosa, čija je svrha da korisniku pruže privid erotizma trpajući ga u bezlično stado lišeno individualnih emocija i žudnji.

Iako bi površni posmatrač to mogao pomisliti, „EROTIZAM“ se publici ne obraća eks katedra. Koncert provokativno poziva na razmišljanje i estetsku akciju svestan da je erotizam, između ostalog, deo stvaralačkog ljudskog nagona. Umetnici znaju da je poricanje javnog erotizma i njegovo skrivanje u ime tobožne čestitosti i morala ne samo licemerno, već estradizacijom postaje osnovno pogonsko gorivo za javno prihvatljivu pornografiju, u svim njenim oblicima, a ona je šokantnija, brutalnija ali barem iskrenija estetska rođaka kiča.

Zato je iskustvo iz Sinhaza bilo opismenjavajuće i zato kič lakše prolazi ispod radara nego pornografija – ne draži dovoljno naša otupela čula. Iako to nije bilo direktno rečeno, ružna reč koja se neretko pogrešno emituje – „nedojeban/a“, letela je iznad nas kao avet, bilo da se radi o manjku fizičkog, emotivnog ili intelektualnog orgazma u životima mnogih od nas. Ovde problem naravno nije lični izbor ili sklonosti, nego neutaljenje primordijalnih ljudskih poriva koji su u stanju da se u različitim inkarnacijama nasilno izliju na nedužne građane/ke i posebno one koji su svoje porive istražili, prihvatili i upraznili.

Pornografski svet u koji smo se utopili, a ovde ne pričamo o scenama eksplicitnog seksa, podrazumeva da su scene brutalnog nasilja manja pretnja po estetiku i moral društva od prizora nagog ljudskog tela. Erotizam kao vrednost nudi pre svega golotinju ličnosti, sopstva i karaktera, što automatski ugrožava nacionalno-tradicionalni obrazac tumačenja identiteta i normi ponašanja, koji nas je unakazio, unazadio i još to čini.

Otvaranje ovakvih pitanja preduslov je i da ljubav, najjača ljudska emocija, ne tavori u kavezu lažnih očekivanja i pretpostavki. Neistraživanje erotizma, ćutanje o njemu, donosi nam još jedno dušebrižništvo na nacionalnom i globalnom tehnološkom nivou, u kom duša od silne patronaže nema šta da jede, a iskrene i ispunjene ljubavne veze emotivno zrelih osoba su incidentna pojava.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.