Problem je što posle izbora, kako god oni prošli, zveri u nama ne napuste kavez i, za razliku od saosećanja, pare, imovinu i projekte čovek može da stavi na papir.
Povodom aktuelnih patriotskih nadražaja jedne u biti fašističke organizacije zvane “Dveri”, odlučio sam da se manem opipljivih činjenica. S tim ljudima čovek naprosto ne može da razgovara racionalno i drago mi je da su objavili tekst koji otkriva da je beogradski Pobednik, delo Ivana Meštrovića, zapravo – Albanac. Zašto mi je drago ? Jer stihiju abnormalnih, nacional-šovinističkih gluposti potpisuje osoba koja se zove – Jugoslav!
Valjda je jedino bizarnije to što osobu prezimena Davidović zovu – firer!
U redu, to smo sve znali: Pobednik je Šiptar, Meštrović ustaša, valja zabraniti seksualno obrazovanje u školama, ukinuti tzv. Autonomnu pokrajinu Vojvodinu koja uvodi dotični pilot projekat u škole, pederi su krivi za belu kugu, gej lobi prodao Kosovo, šta, kog đavola, oni uopšte imaju da šetaju (zbilja, zašto je afroamerikanka Roza Parks išla peške, a ne autobusom s belcima, ima nazad mesta ?!), zašto ulicama ne šetaju strejt ljudi i oni kojima je krađom ugrožena egzistencija (fakat, zašto, ima toliko toga za šetati, ali neće…?!) i sve u tom žanru somnambulnih bulažnjenja u prazno.
Šta je novo, Mihaljeviću ?
Na moju žalost – ama baš ništa! Od poslednjeg neodržanog prajda promenile su se samo cene robe, usluga i evra.
Dok se ne pojavi nova usijana prazna glava, ona koja će, štajaznam, predložiti da se zabrane mini suknje jer, bože moj, ima dosta silovatelja po gradu, reč dve o empatiji. Mislim da tu čuči zrno zla, u njenom manjku tojest.
Empatija je sposobnost prepoznavanja i preživljavanja emocija živih ili izmišljenih bića. Njoj nas primerom uče roditelji, ako smo srećni, te hranitelji, vaspitači i televizor ako nismo. Zbog nje neiskvarena deca plaču na klimaksu “Snežane i sedam patuljaka”, pa se ozare na kraju. Ako im date da gledaju crtani, a ne prenos iz Haga.
Učitelji, sveštenici i ulica mogu unaprediti tu sposobnost, ali oni nemaju ni vreme, ni posvećenost, ni moć da nam usade to delikatno osećanje, svojstveno čak i psima.
Nemam ni mesta ni znanja za ozbiljan traktat o empatiji, no usudiću se da pretpostavim da je upravo ona, a ne nauka, umetnost ili religija, zaslužna za sve ono što neke od nas čini ljudima, a ne monstrumima. Složićemo se da briljantni stvaraoci, umetnici, radnici i sveštenici i te kako mogu biti zlikovci, što bi imalo značiti da im nedostaje nešto drugo.
Znate onaj osećaj, svedočite nepravdi ili tuđem bolu, pa vas nešto unutra udari. Spreči da učestvujete, nagne da pomognete. Kao da biju vas lično, ili vam ne daju što vam pripada. Pravdu mahom.
E, to. Nema toga. Ovde važi pravilo “svako za sebe”, osim kada treba lečiti frustracije tlačenjem, pa ispliva siledžijska solidarnost jednoumlja, formira Hrabru Gomilu i duva u lovački rog.
Ovo se, kroz istoriju, dešava malo po malo, ali društva s kritičnom masom građana/ki obdarenih empatijom, srpski: odgojenih, umeju da reaguju.
Zašto je hetero nastavnika, pod sumnjom da je gej, izudarala grupa dvonožnih mladunaca primata ? Zašto dvonožni mladunac primata pali gajbe ispred solitera ? Zašto zreli dvonožni primat puca u dućanu punom kupaca ?
Zašto su dividende na ulaganja u pakao devedesetih stigle na isplatu, pa su klinci i neki odrasli neosetljivi na tuđu bol ?
Očajan, voleo bih da su za to krivi pederi, masoni, Vatikan i druge institucije koje me krišom finansiraju, ali se bojim da je zlo skriveno U Četiri Zida, da se izrazim rečnikom Tvoraca. Vrhovne Odluke Vlasti i odgoj dece odavno nisu Javna Stvar, već nedodirljivi zabran pustih duša što misle da su pronalazak posla, partnera i I-Phone-a teži i važniji od roditeljstva.
Mame i tate više nisu heroji. A dete bez heroja, k’o gitara bez žica.
Veslo.
A čamca nigde, samo tuđe, različite glave.
Znaš ti zašto
I
Be First to Comment