Kada smo prvi put razgovarali bila je tek perspektivna, mlada glumica Novosadskog pozorišta/Ujvideki szinhaz. Godine su prošle i na prvi pogled ništa se nije promenilo, Emina Elor je i dalje senzibilno, pametno stvorenje koje guta okolinu krupnim pogledom i očima. Previše je blago biće za silinu koju poseduje. Ipak, malo šta je ostalo isto i Elor u vitrini čuva, između ostalih priznanja, Sterijinu nagradu i dva Patakijeva prstena. I evo nas, u njenom restoranu zdrave hrane, lep je dan mada ne i prilike u državi i gradu, a razgovor neobavezno odmotavam pitanjem zašto se uopšte počela baviti nečim tako rizičnim kao što je ugostiteljstvo?

“Zašto da ne (smeh). Više faktora ima, nije svaki za javnost, tebi ću reći pa ti nemoj napisati.”

Nemoj molim te, kaži mi ono što mogu da napišem.

Bila sam u zdravstvenom problemu. On je stalan, multipla skleroza je nešto što ne možeš da izračunaš kako će se odvijati, a kandida-dijeta je bila problem kada sam imala sat vremena pauze u pozorištu, pa ne mogu da skuvam ono što smem da jedem. Čoveče, gde bih u gradu mogla da jedem kada imam problem sa ishranom i nemam vremena da sama spremim? Tako sam se setila restorana gde mogu da jedu ljudi koji se muče sa takvim stvarima i ta ideja mi nije dala mira.

Ne vidi se da patiš od MS-a.

Da. Hvala bogu ne vidi se i ne dam da se vidi. Od 2010. imam simptome, 2011. sam dobila dijagnozu i od 2012. sam na terapiji, dobijam antitela koja sprečavaju i usporavaju bolest.

Da li ti bolest smeta na poslu?

Neke stvarčice mogu da se jave, ne uvek istom jačinom, ali od nove godine mi desno oko reaguje na toplotu. Kada mi poraste telesna temperatura zamagli mi se vid, naprežem se i nervozna sam. Navikne se čovek da živi s tim.

Žao mi je, malo i neprijatno, hteo sam da te podsetim da je ovo prvi put da mi daješ intervju kao glumačka zvezda, a počeli smo sa bolešću.

(Smeh) …

Znam da si skromna, ali jesi.

Nemoj da ti bude neprijatno, ja to niti krijem, niti reklamiram. Pitao si zašto smo sada u mom restoranu.

Povod našeg druženja je dupli, prvi put si u žiriju Sterijnog pozorja i spremaš Grobnicu za Borisa Davidoviča sa Aleksandrom Popovskim, biraj šta ćemo prvo?

Svežije mi je ovo sa Popovskim, juče smo počeli.

Zašto Kiš, sada u Srbiji, opet?

Nemam pojma, (smeh), nije mi jasno.

Čas anatomije je imao nedavno premijeru u SNP-u, zašto je Kiš toliko aktuelan?

Ne znam, nisam čitalac Kiša, za mene je to još neistražena oblast. Ne znam kada ću dobiti apetit da se uvalim u njega, inače teško čitam na srpskom, filozofiju drugačije shvatam na srpskom, a Kiš je duboka, žešća filozofija.

Imaš prevode na mađarski jezik.

(smeh) Nije izgovor, sram me bilo . Nisam čitalac i juče, kako smo počeli, biće to dugačak put dok stignemo do suštine i forme kako to izraziti na sceni. Ovakvi pisci i dela su za knjigu i  policu, pročitam rečenicu i razmišljam. Verujem da je Popovski pravi reditelj za to.

A članstvo u žiriju Sterijinog pozorja?

Jako me je iznenadilo. Zahvalna sam i počastvovana, malo se i bojim. Nisam prvi put na drugoj strani. Nije lako. Pozorište je jako subjektivna delatnost, na svakoga utiče drugačije ali čast mi je da sa ovakvim ljudima mogu da budem u žiriju.

Osećaš li dodatni pritisak zato što si Sterijin laureat?

Da. Nagrade su super i dragocena stvar, motivišu, al i stvaraju tenziju da moram da budem… Nema dole, nema ispod crte.

Ipak, živimo u Novom Sadu, da li si nekad osetila da te sredine vuče dole zato što si isplivala iznad većine?

Pitali su me kakvi su Novosađani, kakvi su ljudi. Okej, ti si ovde rođen, ja sam Subotičanka, mogu samo da uporedim provinciju i grad koji teži da bude velegrad.

Zašto misliš da Novi Sad nije provincija?

(smeh) Da… Nisam to osetila, da me vuče dole jer sam se kao izdigla. Radim svoj posao, volim ga i hoću da bude idealan. Zadovoljava me ako ljudi misle da sam dobro uradila nešto. Da li će me ikada neko odvući dole samo zato jer sam se izdigla – ne znam, ali to je kao multipla skleroza, prihvatiš i živiš s tim.

Misliš li da te dvojezičnost tvog bića pomalo spašava u ovom slučaju, imaš drugi duh, ventil pa i  život da se izraziš?

Nema od čega da se spasim. Drago mi je što koristim dva jezika, od malih nogu ih učim. Pesmice su tekle i na jednom, i na drugom jeziku i imam sreću da mogu da iskoristim tu privilegiju. Ne shvatam mešovite brakove gde dete ne nauči oba jezika. Kako ljudi ne shvataju da je to bogatstvo, to me nervira malo. Da li je to samo u Novom Sadu, ili u regiji, na Balkanu, kako ljudi nisu stigli do nivoa da shvate da je super što smo različiti?!

Karikatura: Hugo Nemet

Puno pitaš, milioni eks-Jugoslovena ne priznaju čak da govore isti jezik.

Deluje mi to šizoidno, kako kažeš, ali čini mi se da svet teži ka novoj eri, gde je individua mnogo bitnija od kolektiva. Kada budemo mrtvi, kako će nazvati ovu eru, to me zanima.

Opet o Steriji, zašto si pristala da prihvatiš ulogu u žiriju festivala koji se okreće samom sebi i piscu na srpskom jeziku?

Neka bude i takav festival. Okej, izgurajte tako. Svet i pozorište se menjaju, napravite novi festival gde nove stvari dobijaju prostora.

Ne mislim da je tvoj čin nečastan, samo mi je čudno da na ovako koncipiranom festivalu ti budeš u žiriju, subjektivan sam jer mi budiš drugačije asocijacije i simbole, bliže originalnoj ideji Pozorja.

A šta je originalna ideja?

Recimo, mislim da bi za Andraša Urbana moralo biti mesta ove godine, a njega nema.

Jasno. Nisam gledala šta je sve napravio. Ne mora reditelj automatski da bude u selekciji, kvalitet predstava određuje selekciju. Ne potcenjujem, ili ne dižem nikoga.

Pitam jer sam pre tebe pričao sa Radojem Čupićem i Kokanom Mladenovićem i složni su da Urban neopravdano nedostaje.

Verovatno je tako, ali neću da sudim dok se ne uverim. Nisam ja sada faktor koji sudi, nisam gledala ništa osim Časa anatomije, žao mi je što nije u selekciji.

Zar ovo nije već stvar politike, da taj čovek prosto nije politički poželjan?

U sve se umešala politika koliko vidim. Trebali bi da se vratimo pravim vrednostima, a ne suditi ko je na vlasti i ko je poželjan. To bih volela da se desi.

Misliš da je moguće?

Ovde, sada… teško. Mali smo, sitni atomi…

Šta bi moralo da se dogodi u našem društvu da politika ode na mesto na kom pripada?

Prosvetiteljstvo. Mozgove bi morali menjati malo. Jao, sad ispada da sam…

Sve je u redu, mislim da si preblaga.

Uski su nam vidici. Ne znam ko to diktira, i zašto, sigurno iz neke frustracije i nezadovoljstva.

Šta tebe sprečava da padneš?

Imala sam divne roditelje. Odrastala sam u jednom sistemu vrednosti i sada nemam pojma kojim vrednostima da učim moju, buduću decu. Ako ih učim onim mojim, možda će se izgubiti u novom svetu i eri. A ne želim da budu površni, neosećajni, da život prolaze “kako ćemo – lako ćemo”.

Šta se dogodilo sa Božom Vrećom u Koštani, zašto si ga zamenila u pet do dvanaest?

Ima više uglova i strana, neću da crnim i optužujem. Jeste bila neprijatna situacija, ostavio je na cedilu mnogo ljudi. Izgleda da je bio nezadovoljan s tim u šta je ušao. On nije pozorišni čovek, on je individualac. Ne znam kako se to nije prepoznalo ranije, mislim da nije trpeo što mora da se uklapa u kolektiv i bude deo tima. Možda se malo i uplašio zadatka, kada je video kako funkcionišemo mi glumci.

Mladenović mu je javim pismom rekao da je takvim gestom doživotno zatvorio sva vrata, a kao gledalac priznajem da se vidi da je Koštana zbrzana, iako si ti odlična. 

Znam, znam… To ostavlja pečat i ako hoćeš i ako nećeš. Trudili smo se, stvorila se energija, rekla sam da ću da glumim muzičara, kamen, drvo, samo da se ne izgubi uloženi rad i rodi predstava. Ujedinili smo se kao grupa i pokušali da stvorimo nešto kvalitetno ali se vidi da je urađeno na frku.

foto: Bogoljub Arsenijević/snp.org.rs

Osećala si teret?

Jesam, za pet dana četiri sata spavanja, jedan za jelo i ostalo uči, uči, uči. Malo mi je bromazepam pomogao da ostanem kul (smeh). Imala sa sreću što sam već radila Koštanu u Subotici sa Andrašem, imala sam predznanje o komadu. Trebala sam da igram Stanu, bila sam na probama, čula pesme, videla mizanscene. Sva sreća što je tu bend Vroom, jer sam imala najveću frku od toga kako ću da otpevam ove melodije i tekstove, jer ja ne znam šta znači “triput ti čuknem na pendžer” (smeh). Preveli su mi.

Zašto je tvoja Koštana pank heroina ?

Bunt. Nepristajanje na okamenjena pravila.

Šta Koštana ima što mi sada nemamo, zašto ceni slobodu više nego mi danas?

Zar nemamo takvih? Ima ih danas, možda se ne vide. Kažem, težimo ka individualnosti, svako se bori za svoja prava i da se ona prihvate i to je okej, sve dok ne prevaziđe osnovne vrednosti. Opet se vraćam na njih, to je komplikovana priča. Eto, danas igramo Violinistu na krovu – “tradiciiijaaa, tradiciiijaaa…” Ćerke se opet bune protiv tradicije, menja se svet non stop, tražimo nove puteve i zadovoljstva. Jedan je put Koštanin.

Dok Tejvje i čaršija brinu kako da održe tradiciju i košer udaju kćeri, kako to da ne vide da im bukvalno iza ćoška gamiže najveće zlo u novoj istoriji – Holokaust?

Zar nije lakše okrenuti glavu i ne videti to zlo? Misliti da će te tradicija očuvati? Opet, vidici koji nisu široki. Vidiš šta s dešava sa brakovima i porodicama? Bojim se da filmovi u kojima ljudi žive u komuni, kada nemaš porodičnu zajednicu, nego u big fucking mašini, i radi da bi disao i preživeo, bojim se da je ta naučna fantastika sve bliža, taj Matriks koji melje.

Ne čini ti se da je Matriks u Srbiji već stigao, od silne priče o naciji, tradiciji i identiteu ne vidimo da cene skaču, a zarade padaju?

Of course, that’s the magic… (smeh)

But, who’s the grand wizard?

Ne znam, čoveče. Mislim da čak nije ovde, negde dalje i višlje. Više me zanima koji je cilj, zašto idemo ka tome, da se bogatim, bogatim, bogatim… šta ćeš sa tim silnim parama? Dokle? Od svoje osme godine čekam da nam bude bolje. Jel’ to uvek bilo tako u istoriji ili su postojale godine kada nam je bilo bolje? Ne znam.

foto: Miomir Polzović/snp.org.rs

Ideš li na proteste “Stop diktaturi”?

Nemam vremena, a išla bih. Za ovih 30 dana, da li protesti imaju svrhu? Ne znam rešenje! Nema dovoljno energije, a ja neću da budem ta koja kvari. Ljudi su umorni, tera se inat. Koji je taj postupak odgore na koji ćemo mi mali reagovati i reći “ne”? Okupiti svu snagu i protiviti se tome? Mora da bude neki indikator, akcija – reakcija.

Poraz u ratu i otvorena izborna krađa u Srbiji daju najbolje rezultate.

Bojim se da da. Izgleda da predznak mora biti negativan da bi mi reagovali ljubavlju i slobodom. Lenji smo. U svojoj komfornoj zoni, na svojim šinama. Kada je pozorište izazvalo revoluciju?

Misliš da ne može?

Ne može. Možda kada bi Ceca izašla na proteste…(smeh) Ali… Uvek ima nade za nas. Neću da prihvatim činjenicu da nema nade.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.