Kada bi opšta mesta nanosila fizičku bol, Republika Srbija bila bi opasnija zemlja za živeti od ratom pogođene Ukrajine. Da su bljutave frazetine sposobne da probuše meso i polome kost, Srbija bi povređene i mrtve brojala hiljadama, iako nas ovog puta niko nije napao. Napali su Ukrajinu.

Sasvim je ljudski da svi mi po tom pitanju manje-više imamo nekakav stav. Ukrajina je zemlja bliska po etnosu, poreklu, religiji i kulturi, golema država tu sasvim blizu u Evropi, tamo imamo neke prijatelje, rodbine, poreklo, poslove, možda smo hteli i da otputujemo u tu zemlju. Skoro svi, dakle, imaju nekakvo mišljenje povodom rata u Ukrajini i te se misli grubo mogu podeliti u tri grupe.

U prvoj je osuda agresora, u drugoj podrška agresoru, a u trećoj, zagušljivo ogromnoj, su uzgajivači buđavih citata čijim se turobnim efektima trenutno bavimo. Zaista je dobro što opšta mesta ne ubijaju kao granate.   

U suprotnom, koliko danas, na putu do posla poginuo bi poštanski radnik N.N. (50). Čovek sa Grbavice negde oko pola sedam časova ujutru stao bi na pešački prelaz, pogledao levo i desno Ulicom Srpskog Sveta, i kada mu nijedno vozilo ne bi zasmetalo krenuo bi preko zebre, tek da bi ga na poslednjem koraku do trotoara u čelo fatalno pogodila rečenica sa Tvitera – “Ja sam za mir, prekinite rat molim vas”.

U drugom delu grada, zamislimo to, građanka M.M. (32) ostavila je dete u vrtiću i na izlasku iz predškolske ustanove “General Ratko Mladić” u donji abdomen smrtonosno je pogođena mudrošću sa Fejsbuka koja verbatim glasi ovako – “U ratu nema nevinih osim žrtava”. Umrla je sa bolnom grimasom, htejući da citira Platona – “Samo mrtvi vide kraj rata”. Nedaleko od nje, smrtno pokošena deca još su krvarila na pločniku, jasno se vidi gde je pala semantička kasetna bomba, piše “Ja volim i Ukrajinu i Rusiju” i “Zločine su činile obe strane u ratu”, doduše ćirilicom, resavski font.

Međutim, baš kao što despot i osoba manijakalnih poriva V.V.P. još nije lansirao nuklearni arsenal na Ukrajinu, Evropu, i što da ne – ceo svet, tako se i u Srbiji u tajnosti i dalje drži naše najjače oružje, rečenica nad rečenicama, sposobna da poništi sva do tada izrečena opšta mesta u maniru atomske bombe. Ta naša supertajna rečenica, ona koju čuvamo za trošenje kada se slegne radioaktivna prašina atomskog udara, glasi otprilike ovako i mi ćemo u nju totalno poverovati, jednom kada se sve završi:

“Najvrelija vatra pakla rezervisana je za one koji su u vremenu moralne krize neutralni”.

A ko nije bio neutralan? Pa, onaj ko je preživeo, jasno kao dan.

Ako izostavimo notorne krvoloke koji se ratu raduju i navijaju da ruska država surovo umlati Ukrajinu (od svih zemalja?!), ostaje nam manjinski ljudski material spreman da nedvosmisleno podrži nesrećne Ukrajince i Ukrajinke i osudi rusku invaziju, odnosno većinsko mišljenje da se jasno mišljenje o ovom ratu nipošto nema.

Otud tropska oluja opštih mesta u situaciji kada svesni i savesni podržavaju žrtvu, a ne napadača, dok zbunjeni, uplašeni, nezainteresovani, utaljeni i ne baš bistri gledaju kako da sednu i na treću stolicu od dve ponuđene. Kristalno je jasno zašto predsednik Srpske napredne stranke hoće i dalje da se klacka gde se klackati ne može, ali zašto to čine ljudi koji nemaju snažan i opipljiv racionalan motiv za takav postupak – reći će nam istorija koju ne pamtimo.

Recimo, onaj Boris Tadić, znate čoveka, uveravao nas je da mogu i Brisel,i Peking, i Vašington, i Moskva. Pa onda Vuk Panker U Guči Trubač Na Egzitu Jeremić, ista stvar, Četiri Stuba Diplomatije, kao da zida crkvu na klizištu, a ne ozbiljnu diplomatiju suverene zemlje. A pre njih šta je bilo? A posle njih? Uopšte, šta smo mi poslednih 20, 30 godina slušali u ovom žanru, a da nije babi milo – babi snilo fantazam i druge želje u koje ne veruju ni oni koji ih govore?

“Reci da si za Ruse.” – Joj, ne mogu, žena mi je Rusinka. “Pa podrži Ukrajinu onda”. – Joj, mali mi radi u NIS-u, ne mogu. “Onda Rusija.” – Joj, nekako mi taj Putin opasan. “Dobro, Ukrajina.” – Joj, ja sam tradicionalno za Ruse, još od dede. “Okej, dakle Rusi.” – Joj, sećam se 1999, ne bih baš. “Znači Ukrajina.” – Joj, rekoh ti da se sećam 1999, NATO i sve. “Super, Rusija.” – Joj, pa kako ću, sva mi rodbina u EU. “Kul, Ukrajina onda.” – Joj, pa ne mogu zbog Kosova. “Rešeno, Rusija.” – Joj, ne mogu, pričali mi šta su posle rata činili…

Maltretman opštim mestima nije samo posledica neodgovorne spoljne politike i nemanja pojma šta bi sami sa sobom u budućnosti radili kao država, odnosno korumpirane kaste političara koja svoje i stranačke interese stavlja pre naroda, našeg i ukrajinskog. Tu postoje barem još dve stvari, imenom mentalitetska želja da se klatimo bez da platimo, dakle uverenje da smo pupak kosmosa, i apsolutni izostanak društvenog dijaloga i akomuliranog znanja, koji bi jednom za svagda ustanovili naše nacionalne interese i smer kojim idemo kao država.

Pa ako je to crno na belo da budemo ono što je Tomislav Nikolić zacrtao, ruska crna fleka na evropskom tepihu, da se više ne zezamo i da svi mi koji to ne želimo odemo zauvek odavde, sutra, a vi koji preteknete uživajte pod Rusima (SA Rusima ni Belorusi ne mogu, prim. aut) koliko vam volja. Nego, koliko smo beše tanji od poslednjeg popisa stanovništva, hoće li biti million duša? Skoro? Eto vam Srpski svet u svoj raskoši svog potencijala, i crkva, i bog, i bogomolje, i nacija, i krv, i tlo, i presveta osećanja, i akutni patriotizam. Kada sve sabereš – ima nas manje i živimo bednije.   

Crna Gora je do skora jasno imala svoju evropsku i NATO trasu, nekima se to svakako nije dopadalo, njen lider se malo kome dopadao, ali taj je smer bio nedvosmislen, predvidiv i ispunjiv. Postoje jasni uzroci i posledice, šts se traži i šta se dobija. Zato je, uostalom, moderna i samostalna evropska Crna Gora pretnja tzv. Srpskom Svetu, o Bosni da ne pišem, ali mi vijamo sopstveni rep i nikako da se zapitamo šta smo sve radili proteklih 30 godina, šta su drugi radili, i kuda mi to želimo da idemo i zašto. A nas trenutno vodi ekipa koja je preklala Jugoslaviju namrtvo, gde su ti branili Srbe Srba više nema, dok su moćna Rusija i Kina prećutale NATO bombe na SR Jugoslaviju i pravile se blesave.

I onda smo svi u čudu kako je moguće da prema poslednjem istraživanju građani/ke Srbije više podržavaju napad na Ukrajinu, nego građani/ke Rusije! Kako je moguće da jedni Talibani (?!) upute poruku mira i razuma, jedna Švajcarska pogazi vekovnu neutralnost, a jedna Finska naprasno hoće u NATO dok mi bauljamo svetom kao gubavci? Vrlo jednostavno, kakvi god bili, Talibani, Finci i Švajcarsi jasno znaju šta žele i kuda žele, šta god mi mislili o njima.   

Umesto jasne vizije kuda idem i šta želimo, dobili smo tako mrcvarenje opštim mestima u javnom prostoru, manjak volje ili kapaciteta da se razume ko je žrtva a ko napadač, bedne sitne interese da se pojedinac/ka stavi na stranu ovih ili onih, posoljeno relativizatorima-hobistima i signalizatorima ličnih vrlina željnih uberanja poena na obe strane i da tako premudri nipošto nikome ne stanu na žulj. Kao lider SNS, samo bljutavije.

Apsolutna podrška Ukrajincima i Ukrajinkama i sva nesreća napadačima.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.