###
Prisećam se ovih dana anegdote o nekom davnom FEST-u, kada je zbog ovih ili onih problema jednog dana promenjena satnica programa. Umesto filma X išao je film Y, oba su bila na repertoaru, nikakav problem rekli bi. A problem je postojao. Problem je bio film Z, koji se u istoj sali prikazivao uoči Y i koji je svojom pričom, sentimentom, ambijentom i pobuđenim emocijama znatno odudarao od filma koji ga je pratio u novoj šemi. Opet, nikakav problem, rekli bi. Film je film. Srećom po umetnost, neki ljudi dušu imaju i kada odrastu.
Postoje osobe kojima takav potez, ta zamena filmova, muči duh i mozak. Osobe koje nisu u stanju da uživaju u filmovima drastično različitih naboja ukoliko ih gledaju vezano. Nemaju vremena da sažvaću emocije, što je ujedno znak njihovog unutrašnjeg zdravlja i zrelosti. Takvim ljudima je odluka bila skandalozna ali se oko toga nisu mnogo sekirali niti bunili. Pustili su istinu da trune u sali i računajući da će sama nekako isplivati okružena našim životima i nemarom za isti. Svi osim jedne osobe, koja ustala, ljuto zviždala i glasno se bunila u punoj sali.
Ta osoba je bio Danilo Kiš.
###
Ne znam šta će pisati u „deklaraciji Srbije i Republike Srpske o opstanku nacije“, osim da će ubijati opštim mestima, klišeima i biti tragično smarajuća za čitanje. Ne znaju ni oni što su je predložili i najavili, barem se takvima izdaju. Neki su je već nazvali „Diskont Memorandum“, „Memorandum za siromašne“ i slično, a kada pogledam ko je sve mutavo predlaže i podržava bojim se da je ishodište svima predvidljivo. Istorija je pokazala da su takve inicijative imale nikakve ili katastrofalne rezultate po nas i kada pogledamo krojače poslednje deklaracije ne moramo biti proroci da bi znali da se piše u cilju zaštite fotelja, a ne nacije.
Pametni i sposobni odlaze ili ih ubijaju u pojam. Žene bukvalno ubijaju, a ubija i negativni prirodni priraštaj. Dilerima heroiona i zagrobnog života nikada bolje, a upis deteta u jaslice je gorka i skupa avantura. Ima li neka deklaracija da nas zaštiti od nas samih?
Ideju o deklaraciji je u javnost izneo generalni sekretar predsednika i bivši ministar pravde Nikola Selaković i to je samo po sebi alarm za uzbunu. N.S. je priznat po tome što u ničemu nije priznat i pretpostavljam da je njemu tako lojalnom zapalo da detonira deklaraciju u sred Unutrašnjeg Dijaloga O Kosovu, kojeg je predložio Onaj što ni sa kim neće da razgovara i svaku kritiku doživljava lično. Ukoliko ipak poželi da razgovara prethodno će te napljuvati i optužiti za tri života, pa ti ispadni izdajnik i ne odazovi se nacionalnom pozivu. Takav manir je razumljiv samo u kontekstu očuvanja lične pozicije i moći, čime se pravi lideri ne diče. Upravo suprotno, kvalifikuje ih spremnost na ličnu žrtvu za dobrobit većine ali tu već stižemo do filma Y i nespremnosti da se javno kaže istina, koliko god ona bolela i koliko god je mi bili savršeno svesni. Nema Kiša da ustane i počne da zviždi.
###
Mogu da se opkladim da će deklaracija biti otpevana u etničkom tonalitetu, rodno pristrasnom taktu i kratkoročno blagorodnom tempu po vlast i ništa od toga neće biti jasno razumljivo narodu kojeg bi trebala da zaštiti. Od koga? Kako? Kada je lider RS Milorad Dodik u pitanju svi znamo od koga i kako, a što se predsednika Aleksandra Vučića tiče ne bih voleo da je deklaracija anestezija za Kosovo i ustavne promene, čije će dejstvo prestati pre nego što nam neko kaže istinu, pa nas zaseku na suvo.
Možda zna nešto što ja ne znam ali i onda je red da nam kaže istinu, a ne da se unapred pokriva opozicijom koju je uništio. Neće sam na kosovsku vetrometinu dok šalje uvredljiva pozivna pisma.
Kada govorimo o opstanku Srba na Kosovu pedložio bih lideru da se fokusira na partnere koji je realno mogu i moraju obezbediti, a to su u morbidnoj fazi naše istorije predsednik Hašim Tači i američka baza Bondstil. Ili vam primamljivije deluje opcija u kojoj Vučić Srbe na Kosovu čuva tako što maše „međunarodnoj zajednici“ tom deklaracijom, što je sudeći po najavama buduća taktika Beograda.
S lokalne strane, deklaraciju i unutrašnji dijalog doživljavam kao vrlo verovatno novo gušenje vojvođanske posebnosti i njeno izjednačavanje sa izdajom i secesijom. Sluti mi na podizanje straha i moralne panike na sam pomen Pokrajine u pokrajinskom kontekstu. Da se niko i nikada više ne usudi reći da je drugačiji i da želi zakonima drugačije uređen život i stvaralaštvo, posebno ne ako to znači bilo šta opipljivo bolje od nacionalno čemernog proseka. Đermove i čakšire neće dirati zato što znaju da je vojvođansko pitanje pre svega ono delatno i da smo tzv. identitet stvorili zahvaljujući vojvođanskim stvaraocima i javnim delatnicima (suština), a ne simbolima oranica, kuhinja, narodnih nošnji, tamburaša i pukim zbirom etničkih grupa koje ovde žive.
###
Počeo sam da razmišljam o neizgovaranju istine nakon što su mi pakleno popodne druženjem ulepšali umetnik Andrej Tišma i muzikolog Dušan Mihalek. Dugo se nismo videli i od njih dvojice čovek može mnogo da nauči čak i kada ćute. Zanimljivo je da smo sva trojica u određenom trenutku naših karijera bili breme raznim staraocima nacija i podizvođačima nacionalnih pitanja, što je u kombinaciji sa tržišnom neisplativošću onoga što umemo da radimo dovelo do naših relativno čudnovatih sudbina. Konačno, Mihalek i Tišma su pokretni primeri identiteta o kojem pišem jer kako smo davno ustanovili – specifične svetske regije daju nam specifične stvaraoce, a džiberi su svugde isti na Planeti. Tokom razgovora, setio sam se još jedne anegdote o istini i ćutanju.
Supermarket u potrošačkom špicu, sa razglasa se čuje posebno odvratna turbofolk muzika. Ljudi nemo, mehanički kupuju šta im već treba, kao lemizni idu prema kasi i gledaju u pod. Zamišljam kako bih voleo da misle o tome zašto smo tako nisko pali, dok ih sa zvučnika poliva najgori zamislivi treš. U jednom trenutku, neko iza mene u redu, daleko od kase, je ogorčeno glasno pitao zaposlene kako mogu da puštaju ovakvo đubre ceo dan. Kako je ovakav užas uopšte moguć i zašto truju i vređaju ljude dok im uzimaju pare?
Ta osoba je bio Andrej Tišma.
ZTZ
Be First to Comment