Pre godinu dana objavio sam tekst pod naslovom “Umesto intervjua sa Dejanom Mijačem”, našim proslavljenim režiserom. Direktan povod bila je monografija “Dejan Mijač” koleginice Darinke Nikolić, a poseban motiv za razgovor odluka žirija 62. Sterijinog pozorja da nagrade ne dodeli nikome, odnosno “svima i publici”.

Sterijino pozorje 2018. je okončano juče i predstava Jami distrikt Kokana Mladenovića, po tekstu Milene Bogavac, je ubedljivi pobednik sa sedam nagrada.

U beogradskom kafiću 2017. sedeli smo Mijač, sjajni karikaturista Dušan Petričić i ja. Pošto od intervjua nije bilo ništa, predložio sam sagovornicima da njihov snimljen razgovor objavim godinu dana kasnije, odnosno sada, što su mi prethodnih dana oba majstora usmeno dozvolila, nakon što su pročitali tekst.

Šta se promenilo, a šta je ostalo isto. Da li je vredelo ne dodeliti nagrade, u kakvom je stanju kultura nakon tog poziva na uzbunu. Da li nam se život uopšte promenio i kako.

###

…

Petričić: O tome pričamo, to je logična konsekvenca njegovog (Mikija Manojlovića, prim.aut) profesionalnog i privatnog puta u poslednjih par godina To ne možeš da izdvojiš, pa učestvovao si u tome…

Mijač: Evo još jedna stvar. Kad dođeš tamo, na Pozorju, uvek bude nas pet u žiriju i onda između sebe izaberemo predsednika žirija. Nije on delegiran da on mora biti predsednik, „dođite vi ovamo, vama će predsedavati Miki“. Nije tačno. Oni su ga izabrali.

Petričić: U redu je Dejane, okej. Hoćeš da kažeš da je svih petoro mislilo isto?

Mijač: Ništa nisu mislili isto, ali u jednom jesu – da ne postoji nijedna predstava koja je trebala da bude nagrađena.

Mihaljević: Čak ni Na Drini ćuprija?

Mijač: Ako se tebi sviđa „Drina“… ima ljudi kojima se ne sviđa.

Petričić: Meni se sviđa.

Mijač: Odmah da vam kažem, meni se izrazito ne sviđa.

Petričić: Odlično! To je potpuno u redu, ali je ona deo godišnje produkcije.

Mijač: Nisi prinuđen….

Petričić: Naravno da nisi prinuđen, ali pazi, to nije samo jedna nagrada, za jednu predstavu, tu su grdni scenografi, glumci sa dobrim ostvarenjima…

Mijač: Niko nije morao da je dobije.

Petričić: Što ih ne ukinemo onda?

Mijač: Nećemo da ukidamo, napravićemo šok i kazati „ovako više ne može“.

Petričić: Čekaj, kome se obraćaš tim šokom, Aleksandru Vučiću?

Mijač: Ne. Nama.

Petričić: „Nama“?! Izvini, nama se ne možeš obratiti jer mi smo otišli u…

Mijač: Ne možemo se mi obraćati Vučiću.

Petričić: Kako ne?

Mijač: Uporno tvrdim da pozorište ne postoji zbog uslova, nego upkros uslovima! Pozorište je rezultat bunta.

Petričić: Tako bi trebalo da bude. Da li ti vidiš gde je taj bunt o kojem pričaš, gde je otišao, ne samo na planu pozorišta, na planu kulture, nego na najelementarnijim životnim stvarima? Nema bunta!

Mijač: Ove godine sam gledao predstavu koja je imala izvanredan tekst, svi su listom rekli da je briljantan. Tena Štivičić je napisala „Tri zime“, reditelj koji je inače uvek bio ekscentrik, u ovoj predstavi je osetio u čemu je štos i dao apsolutnu prednost tekstu i glumcima, to je bila predstava CMOK! (onomatopeja, prim.aut) A, ti meni praviš neke halabuke, plašiš vrane, ti meni ponižavaš Andrića da bi ispričao neku svoju bukagiju o Vučiću, pa ide bre u… Andrić je daleko iznad toga, ispričaj ga doslovce i bićeš sto puta pametniji.

Petričić: Okej, ja mogu da se složim s tom primedbom, ali i dalje tvrdim da je na pozorišnom planu napravio (Kokan Mladenović, prim.aut) pristojnu predstavu, kakvih je bilo nebrojeno.

Mijač: On je napravio jednu nepristojnu predstavu. Koješta.

Mihaljević: Ali na „Steriji“ nema Andraša Urbana uopšte, a Mladenović je nenagrađen, sumnjamo, politički.

Mijač: Zašto nema Urbana? Zato što je festival ograničavajući, vratio se drami. E, pa kažite, kakva je srpska drama? Niko ne priča o tome šta je sa našom napisanom dramskom reči. Vratili su se piscu i usrali motku.

Mihaljević: Ko?

Mijač: Selektor, Upravni odbor… Niko ne postavlja pitanja o tome, nego o Mikiju (Manojloviću, prim.aut).

Petričić: Znam, ali i Miki i ceo žiri je imao jednostavniju i pošteniju varijantu: „hvala i doviđenja!“

Mijač: Hoćeš da kažeš da su svi oni gledali predstave? Ja sam gledao jednu.

Petrićić: Pretpostavljam da su odgledali.

Mijač: Još nešto da ti kažem, osim nekoliko utisaka koje sam poneo sa te predstave, da me ubiješ ne bih se setio jednog detalja.

Petričić: Ja se sećam, doduše, gledao sam je skorije.

Mijač: Ja sam mator, ja zaboravljam.

Petrićić: Pazi, ti si insajder, ti si čovek iznutra, imaš pravo da misliš i slušam te šta pričaš. Odluka da se dodele nagrade svim predstavama i publici, to je bezobrazluk, to je zajebancija!

Mijač: Nije to zajebavanje.

Petričić: Nego šta je?

Mijač: Izvini molim te, „dragi glumci, dragi reditelji, dragi poslenici pozorišta, vi ste žrtve tuđeg neuspeha, onog ko vas je strpao da radite ova govna.“

Petričić: Ko je taj? Ministar kulture?

Mijač: Ljudi moji, znaš li koliko postoji bednih ljudi koji pišu neke tekstove, dolaze i traže, mora nešto, i onda negde neko zakači „’ajde radi, kada je do toga…“, pa je našao nekog svog pisca. Na repertoaru ovih pozorišta, kada me neko pozove na domaći dramski tekst, ne bih otišao ni lud.

Karikatura: Hugo Nemet

Mihaljević: Zašto?

Mijač: Ne verujem da postoji dobar povod da ću videti predstavu.

Petričić: Kako smo došli do toga?

Mihaljević: Ne delujete mi kao nihilista.

Mijač: Nisam nihilista. Vrlo lako smo došli do tog stanja. Hrvati imaju dobre pisce, Mate Matišić je vrlo dobar, Tena piše kao nekada naša Srbljanovićka, Markovićka, imali smo ih par ali ne pišu više.

Petričić: Zašto?

Mijač: Da li mislite da Duško Kovačević piše onakve drame kakve je pisao u početku?

Petričić: Ne piše, naravno. Zašto?

Mijač: Zato što je oslabio.

Petričić: Dobro, on je oslabio, gde su drugi, gde su mlađi, Markovićka je mlađa? Pitam te, kako smo došli dotle?

Mijač: Život kompromituje ljude i oduzme im talenat.

Petričić: Nekima, nekima ne. Otkud taj život kod nas, da nekima oduzme talenat?

Mijač: Ne dešava se to nama, dešava se mnogima. Jednom kada se prodaš… Nisam razgovarao s Mikijem od onda, neminovno će ga pitati „šta ti bi?“

Petričić: Šta očekuješ da će da ti kaže?

Mijač: Sjevedno, on mora nešto da kaže.

Petričić: Reći će ti. On nije glup, reći će ti stvari koje, kada normalno razgovaraš, moraš da prihvatiš.

Mijač: Ne mogu da prihvatim.

Petričić: Od ovoga što on priča, ja bih prihvatio ovo: „da, jebiga, jeste, takvo je stanje“, ali opet se vraćam na politiku, to je kao kada slušam Vučića koji me vodi u Evropu.

Mijač: Mislim da je ceo žiri govorio u horu isto što i ova devojka (glumica i članica žirija Emina Elor, s kojom sam privatno razgovarao, prim.aut) Siguran sam, nisam razgovarao ni sa jednim članom žirija ali ovo što mi je dečko (autor, prim.aut) kazao potpuno razumem.

Petričić: Onda mi je žao, onda nemate osećaj…

Mijač: On se (Manojlović, prim.aut) priklonio tome ne bi li nama dao neki pozitivan signal o sebi. Garantujem ti.

Petričić: Sigurno je hteo, to se slažem, ali kako, bre, pa jel’ on misli da nemamo pamćenje?

Mijač: Ne branim ja Mikija, nemoj me spopadati.

Petričić: Imam pamćenje, ne možeš da mi šalješ pozitivan signal (smeh).

Mijač: Nemoj me nervirati, kao da ja branim Mikija…

Petričić: Pa, braniš ga.

Mijač: Ne branim ga, branim ostatak žirija. To su čestiti ljudi.

Petričić: Jesu čestiti, ali kako izgube osećaj trenutka? Pa, bre, imaš kontekst, pa nisi ti u jednom malom podeljku u Novom Sadu, u Vojvodini, u Srbiji?!

Mijač: On je hteo da jednim udarcem preseče Gordijev čvor, a u stvari to je bio veliki zamah sekirom u govna. Kada kreneš iz govana, tamo i završiš. Recimo, da je mene neko zvao u žiri rekao bih sto razloga da ne budem u žiriju.

Mihaljević: Stvarno mislite da je mogao da preseče taj Gordijev čvor, nedodeljivanjem nagrada?

Petričić: Ne može. U stanju u kome živimo – ne može.

Mijač: Oni su mislili da može.

Petričić: Pa kako su mislili, pametni su ljudi, ona je akademik (Isidora Žebeljan, prim.aut), on je velik umetnik, kako su mislili?

Mihaljević: Pretpostavljam isto što i reditelj Haris Pašović u javnom pismu, da nas trgne.

Petričić: A i on, i njemu se čudim.

Mijač: Znaš šta to znači? „Tebi za muziku, tebi za scenski pokret, tebi za ovo, tebi za ono, tebi specijalna nagrada… Eeee, vidi, vi svi imate nagrade – govna su pokrivena.“

Petričić: Znam, ali to smo radili svih prethodnih godina.

Mijač: A zašto sada da radimo, ako neko hoće da kaže „neću više“?

Petričić: Neću više?! Pa, daj prvo da rešavamo stvari od glave, odakle smrdi. Neće se srediti jer smo se mnogo nisko spustili.Ta siva srpska masa ljudi koji uopšte nisu za Vučića, a ne pada im na pamet da prst mrdnu da nešto urade da počnemo da se izvlačimo odavde.

Mijač: Ti toj masi kada kažeš da treba dati sve nagrade, to je onda siva masa.

Petričić: Nije tačno, ta siva masa mora da ima neku tačku…

Mijač: Pa, zamisli kada bi mi ovako žustro razgovarali o Sterijinom pozorju, ne bi ga se setili kao ni ostalih govana oko nas, a sada je u centru pažnje.

Petričić: Dejane, slušaj, ti i ja ćemo o tome da pričamo i jedan mali broj ljudi, drugi neće, nego će nas gledati kao „ah, vi umetnici ste govna svi“.

Mihaljević: Vidite koliko smo podeljeno društvo.

Mijač: Mi smo vrlo važni između sebe, da budemo uzbuđeni.

Petričić: Zašto smo dozvolili? Zato pričam, zašto smo dozvolili da mi između sebe imamo Lazu Ristovskog i Mikija koji kompromituju stvari? Juče sam slučajno gledao emisiju, razgovor o Miri Trailović, pričali su Dejan Medaković, Ljuba Tadić, i gledam tu priču o našem pozorištu i kažem, „šta smo mi imali, kako je to bio ozbiljan svet, univerzum oko nas koji je delovao nedodirljivo“. Pogledaj kako se urušio.

Mijač: Bio je impozantan. Bitef je bio jedan od tri, četiri festivala koji su imali renome, dođeš sa nalepnicom „Bitef“ i prošao si u svet, odavde su kretali najveći inovatori svetskog pozorišta.

Petričić: Kada sam bio klinac – Oktobarski salon, pa drhtiš šta će se novo pojaviti na salonu. To je bilo čudo! Pa Zlatno pero za ilustraciju, čudo jedno, a šta imamo sada? Raspalo se i niko se ne bavi time i u tom smislu mi je potez Mikija katastrofa. „Sada ćemo da razrešavamo.“ Šta da razrešavaš, zašto si učestvovao da dođemo dovde?!

Mijač: Šta misliš, zašto bi jedan Aca Popovski (član žirija, prim.aut), koji je međunarodni reditelj…

Petričić: Sve vreme se pitam, možda nije upućen u naše unutrašnje priče, možda ne zna šta se u Srbiji dešava?

Mihaljević: U to mi je teško da poverujem.

Petričić: Ali Isidora zna. Pa nemojte… Ne znam ženu, ti je znaš.

Mijač: Divna žena, divna.

Petričić: Prođe mi kroz glavu ona priča, „ti predaješ diple, a ja moral.“

Mijač: Nije ona takva.

Petričić: Zašto se Nikita Milivojević nije pojavio?

Mijač: Imao je tog dana uplaćenu avio kartu za Atinu, rekao je da će biti tu, sem na dodeli nagrada, ali mora da ide tog dana jer ima dogovor. I tačka.

Mihaljević: Dobro je tempirao (smeh).

Mijač: A, nije on to tempirao, to se desilo. Meni su pričali da je on išao od jednog do drugog i pokazivao im kartu, izvinjavao se zato što ne može biti s njima.

Mihaljević: Slučaj rađa slučaj. Odmah su se javili njegovi studenti i rekli „da, okej, ionako nikada nije dolazio na fakultet“.

Petričić: Dejane, stvari su uvek mnogo šire, a i uglovi gledanja.

Mijač: Znači nije smeo ni da ode!? Idete u zavere…

(opšti smeh)

Petričić: Ne, ne, nije zavera, politika je u pitanju, ali i naš život. I te kako. Slušaj vic.

Mijač: Zahvalan sam, imaš dobre viceve. Zapamti ga. Što se tiče politike, uvek sam tvrdio da se ne bavim politikom, politika se bavi mnome.

Petričić: Tačno, u pravu si.

Mijač: I kada me uhvati, par puta sam u životu nadrljao zbog neke politike koja je nerazumna, a ja sam u tom vremenu bio tako naštimovan da je razumem, iako je nerazumna. Ovde, sad, šta god da uradiš, sve je politički.

Petričić: Tuđom voljom, ne našom. Uvaljeni smo u to i nemamo više pravo da smo iznad toga.

Mijač: Hajde, pričaj vic.

Petričić: Došli Marsovci na Zemlju i sad, nemaju pojma ni o čemu, i odvedu ih na stadion. Posle Marsovac priča, piše izveštaj, kaže: Odemo u jedan veliki hram, ogroman, 100.000 ljudi, prepuno sveta. Čekamo šta će se dogoditi. U sredini je zeleno kad odjednom, pojavljuju se neki u različitim kostimima, jedni crveni, drugi plavi, nešto trče okolo, muljaju, i onda se pojavljuju vračevi, trojica u crnom. Šta će sada da bude, pitaju se oni, i glavni vrač staje u krug na centru, vadi nešto iz džepa što pušta zvuk i u jednom trenutku dune u to i odjednom – počne da pada kiša.

(kolektivan smeh)

Petričić: Tako i Miki, šta god da vidim na tarabi ja ću da kažem &$%#.

Mijač: Ne bih ga pomenuo u životu, žao mi je ovih ljudi koji su upali u govna, ni krivi ni dužni.

Petričić: Počeo sam da verujem da više nema „ni krivih ni dužnih“. Ne pričam o streljanju pred fašistima, pričam da na vreme razmišljamo da ne bismo došli do streljanja. Više niko ne razmišlja ni o čemu, a već vidimo korake koji vode ka tome. Užasava me što se ovo kod nas neće razrešiti bez ulice i paljenja Skupštine, to sam rekao od početka kada su došli na vlast. Ovo su prevaranti neviđeni, sve su sjebali i moći ćeš da ih skineš samo paljenjem Skupštine, a ovi lopovi prethodni, takođe govnari, demokrate, su uredno sišli sa vlasti kada su izgubili. A ovi sada… „Ne opraštaj im Gospode, znaju dobro šta rade, i vuku na to.“

ZTZ