Nisam arhitekta. Nisam urbanista. Ni planer, ni eksterijer mogul. Od svih talenata, moć vizuelne percepcije umetnosti, njeno tumačenje i sposobnost da zamišljeno prenesem na papir su ubedljivo najjadniji. Patetični. Oblike, boje i structure ne mogu čak ni da zamislim, toliko sam loš.

Nemam vizije u slici ni kada moram. Nesposobnost ide dotle da i dan danas imam veliku semantičku poteškoću da razlikujem reči “drap” i “teget”, zbog čega su roditelji mislili da sam daltonista kao mali. A ipak vidim dobro, samo ne umem da povežem pojmove koji talentovanima idu kao od šale.

Uvek mi je bilo žao što ne umem da crtam. Takvim klincima i klinkama sam najviše zavideo u školi.

Posle poimanja religije, najveći kamen spoticanja između oca i mene je boja koja se na spektru nalazi između plave i zelene. Nikada nam ne izgleda isto, ako je njemu plava, meni je zelena i obrnuto. “Tirkiz” je reč koja prekida porodični ručak i okreće najstarije muške Mihaljeviće jednog na drugog.

Reč “tirkiz” kod nas je isto što i “obrtni moment” kod osoba koje se foliraju da razumeju fiziku automobila sa unutrašnjim sagorevanjem. Svi osećaju efekat obrtnog momenta u kolima u pokretu ali niko ne ume da ga razložno i razumljivo objasni.

A evo zdrav vam stojim da Ovo na fotografiji obećava katastrofu za oči i dušu, čak i da je zakonski i moralno čistije od suza Marije Magdalene.

Znam da Beograd nije dragulj evropske prestoničke lepote, video sam to, ali nikada ne bih pristao da ga se krije. Toliko uočavam čak i ja.

Pa vi vidite.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.