Austrijski pisac Peter Handke dobio je nobelovu nagradu za književnost. Jedva je imao vremena da smiri emocije i sabere utiske, pobroji ko mu osporava medalju, kada mu se iz Srbije obratio njen predsednik, rekavši da to priznanje “mi” doživljavamo kao da je naše i da smo sada u poziciji da se hvalisamo dvojicom nobelovaca, Handkeom i Andrićem.

U sumanutom svetu našeg predsednika tričarije poput važećeg pasoša i ličnih sentimenata o etničkoj i nacionalnoj pripadnosti njegovog vlasnika/ce ne igraju nikakvu ulogu i to smo znali pre nego što smo ga upoznali kao reformisanog Evropljana. Aleksandar Vučić oseća nacionalnu, etničku i svaku drugu bliskost sa ljudima čiji se lični kvaliteti mere spremnošću da njemu i njegovoj ekipi saradnika pomognu da stekne i zadrži materijalno blago i vlast, svesno ili ne, a ukoliko se istovremeno operu krvave fleke i tragovi gnusnosti sa njegovog političkog šinjela – utoliko bolje. U tom kontekstu, razumljivo je da Handke za predsednika bude veći Srbin i od Tomislava Nikolića.

Na predsednikovu žalost, u Srbiji živi ne mali broj građana i građanki koji ne dele takav pogled na tuđe identitete, pripadnosti i kvalitete. Postoje ljudi od Horgoša do Dragaša za koje će Ivo Andrić uvek biti jugoslovenski pisac, a Peter Handke izraziti neprijatelj Srbije, sasvim slučajno rođen u lepoj Austriji, sa nemačkim kao maternjim jezikom.

U Srbiji i dalje pokušavaju da žive brojni građani i građanke za koje će Slobodan Milošević i njegova klika biti i ostati najveće zlo i užas. Neopevana sramota i ljaga koje još nismo, niti ćemo možda ikada uspeti da skinemo. Simbol nazadovanja i uništavanja bukvalno svega lepog. Ovakav stav lako će potkrepiti notornim činjenicama, odakle proizilazi da svaka osoba koja veliča, opravdava, relaitivizuje ili na bilo koji drugi način pruža besplatnu advokatsku pomoć umrlom kasapinu i njegovim sradnicima postaje neprijatelj naše zemlje par ekselans.

Poštenom i časnom čoveku takva pomoć Srbiji ne samo da nije potrebna, već se takvih napora gnuša na granici fizičkog gađenja. Prihvatiti odbranu i pomoć Petera Handkea ravno je pucnju u sopstvenu čast, poštenje, sposobnosti i osećaj pravičnosti, zbog čega lokalnim kleronacistima bride dlanovi od neumerenih aplauza i rameno-tapšačkog posrbljavanja spornog laureata. Misle da su manje u krivu i da im biografije ne smrde na smrt ako ih osokoli neko sa neprijateljskog Zapada, iz redova optužbe, nakon čega prestaje biti mrski stranac i postaje borac za našu stvar, što je i više i jače od pukog bivstvovanja Srbinom.

Koliko danas, saznali smo da je uzbunjivač iz fabrike oružja “Krušik” Aleksandar Obradović pušten iz kućnog pritvora, te da je istraživački novinar KRIK-a Stevan Dojčinović deportovan u Srbiju iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Potonji je u Abu Dabi išao na konferenciju Kancelarije Ujedinjenih nacija za borbu protiv droge i kriminala, gde je bilo planirano da govori o suzbijanju prekogranične korupcije, pranju novca i organizovanom kriminalu. Kako mu je rečeno, izvesna država ga je stavila na “crnu listu”, a vi pogledajte odakle je novinar i koja je strana država važan finansijski partner vlastodržaca u toj zamišljenoj zemlji. Sapienti sat.

Za predsednika kidnapovane Republike i njegov, usuđujem se napisati – kartel, ne postoji dvojba ko je sve u ovoj zemlji izdajnik i nenarodni element. Protiv Dojčinovića su godinama vođene nezapamćene hajke u kanibalskim tabloidima, jezivo ih je čitati, dok se Obradović promptno označio kao špijun i odavač državnih tajni. Lider nacije nije ostavio mesta sumnji zašto bi Aleksandar i Stevan to činili i koji su njihovi motivi. Propaganda se svodi(la) na izdaju nacionalnih interesa, narušavanje bezbednosti i borbene gotovosti, uništavanja privrede i rušenje ugleda Srbije u svetu.

A ko je, molim vas, Onomad uništio naš ugled u svetu, kojeg razni novaci đokovići pokušavaju da poprave? Cela stvar je, kao i uvek, tragično jednostavna.

Preko puta plota u toku je predsednička kampanja. Teško je opisati duševni maltretman nametnut građanima i građankama Hrvatske, ali mi u Srbiji blagosiljani smo sličnim užasom pa znamo i kada to ne želimo. Karta na koju prekodunavski nacoši, devizne pralje istorije i biografija igraju identična je “našoj” i svodi se na to, parafraziram, da su osobe poput reditelja Olivera Frljića ili novinara Borisa Dežulovića najveći autošovinisti i neprijatelji Hrvatske. Gotovo ubice hrvatskog prosperiteta i mrzitelji svega hrvatskog.

Mnogo bolji Hrvat od njih je francuski pisac Alen Finkelkrot, kao što je i Bernar-Anri Levi veći Bošnjak od muzičara Damira Avdića. Mi smo u bizarnoj trgovini pravom na istinu kaparisali Handkea i učinili ga svojim.

A istina glasi da je za osobe neopterećene zlom nacionalizma, vere i drugih zadatosti, u celom tzv. regionu 2019, umetnik Avdić i veći, i bolji sunarodnik od administrativnih, etničkih, verskih i drugih krvnozrnastih zemljaka zagledanih u pretke, partiju, ikonu i novčanik.

Izuzetno je nepopularno i politički suicidno reći građanima i građankama Hrvatske da su Stevan Dojčinović i Aleksandar Obradović veći i bolji Hrvati od barem polovine predsedničkih kandidata. Da su Dežulović i Frljić pravoverniji Srbi i jače srpske patriote nego svi botovi SNS zajedno. Da je radnik “Uljanika” iz Pule Ante veći brat sporno privatizovanom Draganu iz pančevačke “Azotare”, nego prve komšije ogrezle u kriminalu, konfesionalnoj hipokriziji i nacionalnoj histeriji.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.