Poslednja dva dana čekam da me neko dobro slaže. Kvalitetna laž u sebi nosi lošu energiju sposobnu da pokrene mrtvilo duha i otrezni čoveka. Nagoni te na borbu. Daleko iza pristojno servirane laži uvek se nazire istina, teško dostupna i gladna muke. Prozreti i pobediti laž je mera jakog karatera, a čak i kada padnemo ili skrenemo na tom putu, spavamo mirno.
Uzalud čekam jer dobrih laži trenutno nema. Samo kič i šund zbog kojih sanjam teško i ružno. Svi se zaklinju da je njihov kič neupitna istina i strašno im teško pada ako se sa njima ne složiš, ili još gore, kažeš im da to u šta krvoločno veruju nije čak ni laž. U dobru laž možeš sočno zariti zube.
Tu i tamo osveži me zadah istine, u tragovima i pod tragovima. Dobrota i lepota su njeni najjači emisari i čine je lako prepoznatljivom. Debela manjina nas oko srca ima neprobojne zidine koje istina ne može da sruši i otresaju je sa sebe lakoćom deteta punog mržnje. Kada ih istina udri u lice ostaju nepromenjeni i predvidivi. Lako je s njima.
“Udovica”, Frederik Dilman
Užasna teskoba koju danima osećam je poklon brižljivo negovan ispod odvratnih zakletvi i teških reči koje odnosi vetar. Armija kiča, naime, nije potpuno otuđena od sopstvene ljudskosti i ume da prepozna istinu. Ona ih nehotice satera u ćošak iz koga urlaju, grebu, a kad to ne uspe panično beže proždirući put kroz naše utrobe.
Sanjam to često u različitim oblicima i ne prija. Ne postoji olakšanje kada se završi, za razliku od lepih košmara protkanih lažima. Plitkim varkama duha. Njih istina razduva čim otvorim oči i već posle doručka kapije bića su otvorene za istinu. Znoj užasa oprala je voda iz česme.
Čudno je bratstvo kiča i šunda. Teško kao Zvezda, bez sadržaja. Beskrajno impotentno i frigidno. Neutoljivog apetita, žeđi i ambicija, bunar bez dna za sve dobro i lepo. Kič nema ni početak, ni sredinu, ni kraj. Sablasna mašina koja se rita i džilita na pomen dobrote i lepote, leglo kukavica i falsifikovanih emocija. Nema tu ni istine, ni osećanja, one traže celog čoveka.
Poražavajuće bespomoćan, nevoljno se branim slikama koje volim. Čovečiji refleks. Zapitaš se znaju li te uniforme, zastave i odela da su dve najsimpatičnije stvari na svetu malo dete koje zastenje kada se popne na stolicu i pas koji odahne dok se namešta da dremne. Možda i znaju ali na taj put se ne pakuje beslovesni kič, a šta bi oni jadni bez njega. Čista ništica.
Poslednja dva dana čekam da me neko dobro slaže.
zTz
Be First to Comment