Vest da će stariji srednjoškolci moći da izaberu predmet „Osnovi sistema odbrane“ našla se na samom vrhu interesovanja javnosti, uporedo sa probnim balonima o ponovnom obaveznom služenju vojnog roka i stanovitim kriminalnim aferama u direktnoj vezi sa vladajućom strankom.

Koliko su te vesti u vezi jedna sa drugom sada je manje bitno. Zatrpavanje afera bombastičnim vestima i antivestima je naš nacionalni sport.

Informacija da će srednjoškolci novim izbornim predmetom „naučiti osnovne stvari o našoj vojsci“, slušati himnu koja će im „jačati patriotski duh i identifikovanje sa svojom zemljom“, da će taj predmet „vratiti jedinstvo vojske i naroda“ (znači li to da takvo jedinstvo sada ne postoji?) opasno me je podsetila na potpisivanje ugovora o radu u dve velike vojvođanske i novosadske medijske kuće.

Nakon što radnik potpiše dosadne, obavezne delove ugovora o kojima već sve zna, na uvid mu se daje dokument čija je svrha prevencija mobinga i seksualnog zlostavljanja u preduzeću. Ko god da ga je pisao stvarno se potrudio da i kamen nauči šta su sve mobing, seksizam i seksualni maltretman, a nama se zaposlenima preporučivalo da obavezno pročitamo taj dokument pre nego što ga potpišemo i zvanično započnemo radni odnos.

Nisam pročitao nijedan od ta dva, identična dokumenta. Mada, nije da nisam probao.

Taj bi se nepotrebno štampan komad hartije mogao zvati i ovako: „Proverite da li ste potpuni imbecil“, ili „Nećete verovati šta sve monstrumi čine“, a može i „Radno mesto je za rad, a ne ostvarivanje ličnih fantazija“.

Bolje da su nam dali The Rock principle – fotografiju nabildovanog akcionog glumca Dvejna Džonsona i tekst sledeće sadržine:

„Uvek zamišljajte vaše koleginice kao da su on i tako formulišite svoje reči i dela.“    

Rekoh, počeo sam da čitam taj dokument i kada sam završio prvu rečenicu prevrnuo sam očima i stavio potpis na liniju dole.

„Da, obavezujem se da ću se ponašati pristojno, mada računam da se to podrazumeva“, tako otprilike izgleda ono što moramo da potpišemo, međutim…

Podosta godina kasnije, jedna morbidna vest nakon druge, bilo je očito da takvi dokumenti, i zakoni koje imamo ali se ne sprovode, nemaju apsolutno nikakvog efekta. Pristojni ljudi nisu zagorčavali život drugima i bez tog papira, a ološ je to činio i sa dokumentom „Kako ne biti kompletan idiot“.

Po učinkovitosti mereno, časovi „Osnovi sistema odbrane“ su isti taj papir, s tom razlikom što je papir o mobingu uveden kao gotovo prisilna „mera svetskog standarda“, dok je bizarni školski predmet plod političke volje interesne grupe sa nacionalnim i religijskim predznakom.

Kada već vrtimo kalendar, vredi se podsetiti da su jednak, ništavan društveni skor ubeležili predmeti veronauka i građansko vaspitanje. Da li smo kolektivno bolji vernici, sa dubljom spoznajom hrišćanstva, kanona i svetonazora? Ne, nismo, u istoj meri u kojoj nismo bolji građani svesniji svojih društvenih prava i obaveza.

A mogao bi RTS da napravi sledeći prilog: „Dragi gledaoci, ovo je Pera Perić. Pre nego što je otišao u vojsku bio je razmaženi, samoživi krelac bez ikakve ambicije, talenta i znanja, međutim nakon devet meseci učenja kako da bude vojnik transformisao se u vrednu, odgovornu i zrelu ličnost, spremnu da nesebično pomogne drugima u nevolji, a naučio je i nove veštine kojima će neumorno pleniti u budućnosti i obezbediti hleb na stolu svojoj porodici.“

Dajte mi jednog Peru Perića i poješću sopstvene cipele.

Ali, tu su Mika Mikić (ubijen nakon što je na straži video šta nije smeo), Jova Jović (poginuo na poligonu, mina), Steva Stević (poginuo na poligonu, raketni sistem), Žika Žikić (psiho trauma), Stojan Stojić (doživotni tinitus, desno uho), Živan Živić (bronhitis), Đorđe Balašević (hronična upala zgloba)… a ovo su sve mirnodopski incidenti.

Suma sumarum, moja posekotina od nišana, nakon trzaja tromblona i pucanja kaiša puške, mi dođe kao komični predah u albumu sveukupnih vojnih uspomena.

Nego, nastava.

Da Republika zaista želi pametnu, odgovornu i sposobnu mladost, „obuku“ bi počela mnogo pre nego što Darvin uzme stvari pod svoje, čitaj „pubertet“. Praviti čoveka od nule, kada taj čovek ima 18 ili više godina, uzaludan je posao. Tome služe represivne, a ne edukativne mere.

Lepo je videti sokoljenje devojaka da preuzmu vodeće društvene uloge, šteta što se taj posao radi kada imaju sedam, a ne 17 godina. Nema dovoljno žena inženjera? Neće ih ni biti, ako im nauku približite tokom hormonalnog i psihofizičkog tinejdžerskog ludila, do kada su već natopljene i potopljene u prevaziđene balkanske društvene obrasce svojih majki i baba.

Divno je videti i da se momci uče kako da se ponašaju prema devojkama i starijima od sebe, ali se to radi pre nego što ih obuzmu pavijanski nagoni, mnogo ranije, u aseksualnoj fazi rane mladosti. Što nas dovodi do neprijatnog rešenja.

Uzori i empatija.

Na žalost ili na sreću, Republika nema mehanizme da roditelje u potpunosti obaveže da decu vaspitavaju ličnim primerom. Štaviše, Republika, dakle lica na čelu njenih institucija, ponašaju se upravo suprotno i primerom uče decu kako da postanu malodušni, sebični skotovi i lažovi iza čijih guzica ostaje potop.

Sa empatijom stvari stoje bolje i ona bi se, čvrsto sam uveren, morala iznova učiti u školama umesto svih veronauka i građanskih vaspitanja, a posebno Osnova sistema odbrane. Možda ovo zvuči previše radikalno, učiti decu da budu čovekoljubi, ali navešću argumente, na šta me je naterala surova stvarnost kojoj svedočimo:

Empatija je usađena u zdrava i „normalna“ ljudska bića od rođenja, međutim zahteva brižnu negu ličnim primerom.

Empatija, a ne znanje, inteligencija, religija i društvene norme, čoveka čini saosećajnim bićem, sposobnim da čini dobra dela.

Biti saosećajan, prvi je i najvažniji korak na putu dobrote i empatija krasi doslovno svaku divnu osobu koju poznajemo, ili ne.

Posledično, altruziam ne postoji bez empatije.

Empatija nas čini sposobnim da se stavimo u tuđ položaj i pokušamo da rešimo sukob, ukoliko postoji, ili produbimo prijateljstvo ako smo već u dobrim odnosima.

Isto osećanje daje šansu našem mozgu da nas nagradi blagotvornim lučenjem hormona zadovoljstva svaki put kada nekome nešto učinimo, ne tražeći ništa za sebe.

Empate su najdivniji evolucioni „sebičnjaci“ u kosmosu – čine dobra dela jer se zbog toga fizički i psihički bolje osećaju. O istom trošku su pružili šansu dobroti da im se jednom nenadano vrati i tako u nedogled.

Empata nema za šta da umre, ali ima svaki razlog da živi. Empatijom pružamo dobro zbog dobrote same i mogućnosti da se objektivno osećamo dobro u svojoj ljušturi, a ne zato što se plašimo božije kazne ukoliko smo zli, ili očekujemo nagradu ukoliko smo dobri.

Empatija prva sprečava čoveka da aplaudira ubicama, silovateljima, lopovima i lažovima.

Svaki je zlikovac psihički izvitoperen i bolestan na svoj način, ali od apsolutnog nepostojanja empatije pate svi do jednog, ili jedne.

„Ne čini drugima što ne bi voleo da čine tebi“ je tek složen način da se kaže „empatija“.

Kad te neko hladnokrvno pokrade, ubije, siluje, baci đubre gde mu mesto nije ili parkira auto na kolovoznoj traci – taj neko u većoj ili manjoj meri ne oseća empatiju prema drugim bićima.

Manjak empatije pravi manjak savesti, a zajedno čine koren svakog zločina.

„Vidi trn u tuđem oku, ali ne i balvan u svom“, pogodili ste – manjak empatije.

Čovek je društvena životinja koja najbolje rezultate postiže timskom igrom, a empatija je njen najbitniji deo.

Empatija se lepi na obraz i tako nosi kroz grad. Ako obraza ima.

ZTZ