Dobar smisao za humor, nauka tvrdi, je odlika inteligentnih ljudi. Pametan čovek može ali i ne mora biti duhovit, dok glupa osoba takvu dilemu nema. Osoba sa dobrim smislom za humor nije obavezno i biće sposobno da zasmeje ljude oko sebe. To znači da najbolji zabavljači i zasmejavači i te kako poseduju smisao za humor, međutim osobe koje ne umeju da zasmeju druge možda imaju i bolji smisao za humor od njih, ali im nedostaju društvene veštine neophodne za izazivanje nekontrolisanog smeha osoba u neposrednoj blizini.

Način pričanja vica je podjednako važan kao i njegov tekst.

Naša premijerka ima očajan smisao za humor i to ne znači da nije inteligentna. Po svemu što smo do sada čuli i videli, ona je možda potpuno genijalna i sposobna ali u sebi ne nosi dovoljno sofisticirana osećanja neophodna za negovanje duhovitosti, niti je socijalno perceptivna u meri potrebnoj da prepozna i eskivira delikatne, moguće neprijatne društvene situacije u koje je njen posao prirodno stavlja.

Sve do nedavno, premijerka je bila lakmus papir za otkrivanje neduhovitih, a često i pokvarenih ljudi. Tzv. šale na račun njene seksualnosti, fizičkog izgleda, glasa, imena i prezimena, manira, odabira partnerke i porodične situacije, u najmanju ruku izazivaju nelagodu. Neretko, šale na njen račun su nepatvoreno zlo i demonska glupost, praćene grohotnim (pod)smehom podle publike, zbog čijih je bednih potreba takav „vic“ uostalom i nastao.

Ko je čitao „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ zna ko su Vogoni: nezamislivo nemaštovita i neduhovita vanzemaljska rasa koja ima svekosmičku zabranu da javno čita poeziju ili radi stendap komediju, budući da inteligentni organizmi u publici tada umiru od unutrašnjeg krvarenja ili naprasno dižu ruku na sebe. Retki srećnici su spasili glavu amputacijama i dobrovoljnim utamničenjem.

Naši Vogoni poseban pik imaju na premijerku i zasipaju je najglupljim, najnemaštovitijim, najprizemnijim i najskrnavijim pošalicama uperenim vrlo lično, a na osnovi praktično svega što nije birala, niti može da promeni. To dobri ljudi ne čine.

A onda je, skoro preko noći, postala Čale i sve je više ljudi sa dobrim smislom za humor kojima takav nadimak više ne izaziva gađenje, sažaljenje i duševni otklon. Njena poslednja epizoda, ispred novopazarske bolnice, potvrdila je njen status Čaleta i lagano nestaju ljudi spremni da takav pogrdni nadimak javno osude.

Premijerka je formalno postala Čale u trenutku kada se njena partnerka porodila, ali nadimak nije masovno zaživeo zbog prećutnog poštovanja koje svako pristojno ljudsko biće oseća prema novorođenčetu i roditeljima, bili oni biološki ili ne. Transformacija u full Čaleta je počela njenim odbijanjem da javno otvori temu koju je ona lično, kao građanka, već rešila i tiče se surogat majčinstva i istopolnih roditelja. Ona uživa privilegiju koja je u Republici, čija je ona premijerka, ilegalna i nemoguća, a ona u tome ne vidi nikakav problem. Ona se po sopstvenom priznanju oseća sasvim bezbedno, iako je LGBT osoba u duboko patrijarhalnoj i nasilnoj Republici, i ne želi da prizna da toplina profesionalnih gorila, elitnih klubova i blindiranog BMW-a nije dostupna osobama koje dele njenu seksualnost ili su na bilo koji drugi način marginalizovani.

To već liči na nešto što bi Čale uradio, odnosno ne bi uradio. „Čale“ je osoba koja hara sivom ekonomijom, pliva u korupciji kao riba i odgovaraju joj nedefinisani zakoni i rastegljiva pravila ponašanja. Sve će to „Čale“ zloupotrebiti isključivo u lične svrhe, ili eventualno podariti milost poslušnim čuvarima skuta. Čale je tvrd kao granit i mogu da ga omekšaju samo iracionalni naleti patriotizma, reklamerstvo i mogućnost sumnjive zarade. Čale rešava i završava posao, nema suvišne emocije i ne postavlja previše pitanja, čak ni onda kada je preko neophodno.

Nakon što je postala roditelj, na način nedostupan građanima i građankama Republike čiji je vrhovni činovnik, premijerka se svakodnevno trudila da postane Čale otvorenom bahatošću, cinizmom i  verbalnim nasilništvom prema osobama na nižim položajima, dakle svakome osim Njega, predsednika Republike. Netalentovana za javne nastupe (mada uči i popravlja se) i bez zrna društvenog i dramskog takta, koristila je kamere i zvanične resurse da svoje sugrađane i sugrađanke, svoje poslodavce u teoriji, na svakom koraku povredi i unizi. Čak i kada je u društvu bezopasnih, svojih novinara, više nije u stanju da obuzda Čaleta u sebi i nameće se publici na sasvim drugačiji način nego što je činila kada je postala nestranačka premijerka.

Učlanjenjem u Partiju, nestala je Ana tehnokrata, menadžer, liberalni dolivač para i snova, a ostala nam je olupina od Čaleta koji se trudi da bude veći Čale od onog pravog, jedinog Ćaće. Da je bila samo malo pribranija, suzdržanija i pristojnija, naziv „Čale“ bi ostao u fascikli ružnih uvreda za osobu lezbejskog seksualnog ukusa i epitet od kog se čestiti ljudi zgražavaju.

Da je iole pristojna, samo bi je Vogoni zvali Čale. I ne, naziv Čale nije odmazda internet rulje. Krvavo ga je zaslužila.

Sramota u Novom Pazaru, gde se ljudi razboljevaju od „korone“ i umiru kao muve, zabiberila je njen status balkanskog Čaleta koji se školuje u Engleskoj, odeva u Italiji, vozi nemačko auto, kreira kreativnost (?!) ali neistomišljenike i podanike i dalje gazi kao da je 1389. Čovek mora biti Čale, nezavisno od svog pola i uzrasta, da bi tako neosetno prešao iz nemuštog aparatčika u stranačkog jastreba, spremnog da jednim udarcem popljuje i obesmisli apsolutno sve i svakoga, uključujući porodičnu crninu, gubitke radnih mesta i sveopštu korupciju i besperspektivnost naše Republike.

Tako to radi Čale, pol i uzrast nebitni.

ZTZ  

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.