Nedelju dana pre smrti glumca Mihaila Miše Janketića, govorećeg spomenika nepomirljivosti onih koje smo lažno pomirili, udario sam glavom o beton. Zapravo, beton je udario mene. Osećanje je vrlo slično padu u stanju teške alkoholisanosti, kada samoranjena žrtva gaji iluziju da sve vreme stoji mirno i da je tlo to koje se velikom brzinom uspravlja vertikalno i udara je po licu, bez ikakvog refleksa i šanse da se povrede izbegnu.

Odlazak umetnika i velikog borca za istinu i posebno njenu ljudsku podvarijantu, nagnao me je da o udarcu betona u lice razmišljam svakodnevno i gotovo bez prestanka. Nemila scena vraća se naglo i nezvano, pa iščili kada me osvoji neka druga protivrečnost ili bizarnost, kojih u Srbiji ima i previše. Nisam tako birao, međutim čini mi se da lični odbrambeni sistem trenutno može da se zanima i bude okupiran isključivo maloumnim pojavama neopasnim po telo i razum, možda mi je pregoreo mentalni osigurač za zlo.  

Uplašio sam se shvativši da zlo i kriminal nisu dovoljno jaki nadražaji da bi udarac betona u lice nestao sa dnevnog programa lične podsvesti. Detonacije i likvidacije kriminalaca, jezivo porodično nasilje sa smrtnim posledicama, arogancija i bukvalno ludilo vlasti, nezamisliva korupcija i bezobrazluk – ništa nije dovoljno snažno da na duže vreme otkloni trenutak koji me proganja dok ovo pišem i nanovo preživljavam stvarnost, jednu sedmicu pre smrti proslavljenog glumca i antifašiste.

Udarac betona u lice imao je duboke i osobene poruke nesvesno upućene meni, glavom i bradom, kao što je to bio slučaj i sa nestankom Janketića, koga ne upoznah za života. Nisam ni morao. Sve što je taj čovek imao da kaže ili uradi učinio je na ovaj ili onaj način, a mi koji smo nakon saznanja da je umro bili pogođeni i tužni ostali smo sa druge strane zida sopstvene ideje o dobru i dobroti kao neuništivim silama.

Dobri ljudi više nisu u stanju da neometano dopru do sebe.

Računam da je pošteno reći drugima i sebi da u životu postoje otrežnjujuće situacije u kojima čoveka, nevoljno i traumatično, dodirne pusti mrak nepatvorenog zla. Zaleđeno šilo kroz oko, mozak i srce. Nakon momentalnog šoka od agresije na kompletno telo i sva čula, osoba se polako emotivno smiruje i počinje da biva staloženom. Presabira se i traži način da racionalno prebrodi naglu krizu, ali šta se dešava kada u zagrljaju mraka čovek ne vidi ni tračak svetla?

Šta se dešava kada zlo zaprati spoznaja da si prokleto bespomoćan da pomogneš samom sebi, kamoli drugima? Kako se izlazi na kraj sa demonima koji u tebi divljaju samo zato što nisi spreman da se predaš talasu na kom jaše celo društvo i nosi nas tamo gde i za radost traže dozvole? Takva nemoć prati svaku iskrenu suzu kada nas napuštaju oni koji nema ko da zameni. Kada pogledaš iza sebe i ne vidiš nijednu motivacionu mrvu, samo svrake koje ih zobaju. Zato su smrti Janketića, Anastasijevića… lične i tragične, čak i ako ih nismo poznavali.

I desi se taj beton. U lice.

Uopšte ne želim da znam ko je stariji gospodin čiji sam razgovor unutar automobila čuo bez da sam to hteo. Ne zanima me ni gde živi, čime se bavi i šta mu se u životu izdešavalo. Njegov istorijat mora ostati ništavan i markiran kao minsko polje za koje ne postoje ni novac, ni volja, ni znanje da se jednom zauvek očisti. Njegovo ime stoji na svakoj avionskoj karti u jednom smeru i svakoj tomboli za „zelenu kartu“. On je apsolutno nebitan u svojoj moći da sebi i drugima uništava živote i čak i kada bi ga uhapsili i presudili mu, mene i tebe beton bi ponovo udario u lice. Na sledećem parkingu.

Sećam se jedino deteta. Male, čupave gomboce koja stoji na prednjem sedištu parkiranog automobila i sluša starijeg čoveka kako joj staloženo psuje mrtvo i krvavo ime. Njenu majku, njene odluke, dečiju nespretnost i radoznalost, svi su na spisku za istrebljenje ogorčene ruine od čoveka ispunjenog jučerašnjom promajom. Povraćanje smrti, krvi i silovanja. Za 42. godine nisam video ili čuo da se na išta beznačajnije, pa i simpatičnije, škrgutavim zubima obrušio neko toliko pogan i morbidno raspaljen, a miran i pod kontrolom. Tvoj najvoljeniji.

Tako izgleda horor. Ubistvo devojčice u toku, dva metra od tebe, i ništa.

Tihi, razumni, gotovo nepomični stariji čovek sedeći je sejao smrt u kabini automobila, a dete je stojalo, ćutalo i posmatralo svet kroz staklo. Dete je upijalo, jer neko je morao. Dete će odrasti, jer i to mora. Dete će… odmahujem glavom, bežim duhom. Tada pločnik poče da se uzdiže, prvo stidljivo i lagano, pa se munjevito hitro ispravio u ravan mog lica, prošao kroz njega i proleteo kroz teme, vrebajući svakog ko je čuo šta stariji čovek u automobilu govori malom detetu.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.