Davnih osamdesetih, rado se prisećam ove anegdote, legendarni američki novinar britanskog porekla Kristofer Hičens (1949-2011) posetio je Čehoslovačku, zemlju u jeku društveno-političke tranzicije i sukoba. Između ostalog, Hičens je u Pragu uspeo da se sastane sa Vaclavom Havelom i drugim liderima iz Češke i Slovačke, a pre puta intimno se zakleo na obračun sa klišeima. Kao već iskusnom autoru, izazov borbe protiv klišea, odnosno upotrebe opštih mesta i tuđih, izanđalih misli, bio mu je veći i značajniji od samog puta, a to je u smrknutoj, izbubecanoj Čehoslovačkoj lišenoj svakog građanskog smisla, pa još u vekovnom zlatnom Pragu, značilo samo jedno:

„Neću nijednom pomenuti Franca Kafku“, reko je sebi novinar pred polazak na put, čvrsto rešen da odoli slatkom izazovu klišea. Obrazlažući kasnije ličnu fobiju od klišea, Hičens je kazao da on, osim očigledne intelektualne lenjosti, simbolizuje i svaki totalitarni režim u ljudskoj istoriji. Diktatura, smatrao je Hičens, bazirana je na kliše razmišljanju te oprobanim i testiranim stvarima, od represivnog aparata države, preko poimanja kulture i medija u takvom poretku, do opipljive komunikacije države sa podanicama u institucijama i relevantnim telima.

Tiranija je nemoguća bez klišea najgore vrste.      

Tokom sastanka sa Havelom i drugim liderima, u stan je provalila tajna policija. Nikom ništa nije rečeno, svi učesnici su bili diskretni, ali nije li upravo najveći od svih klišea reći da se u takvim sistemima uveliko sve zna i da u despotskim tvorevinama potčinjenim ljudima nedostaje ama baš sve, osim cinkaroša i kuka za ljudsko meso.

Provalivši vrata, policajci u kožnim mantilima, naoružani električnim palicama i, zasigurno, skrivenim pištoljima, zajedno sa režećim psima upali su u prostoriju i postrojili okupljene. Pokušajte da izbrojite klišee u prethodnoj rečenici, tačnije, šta od navedenog nije kliše.

„Uhapšeni ste, pođite sa nama“, rekao je žbir tada još britanskom državljanu Hičensu, na šta je ovaj mirno kazao da želi znati za šta je optužen i, ako je moguće, da vidi nalog za hapšenje. Policajac u kožnom mantilu, sa psom i električnom palicom, rekao je da mu nije dužan reći ništa od navedenog, na šta je Hičens, duboko razočaran ne hapšenjem, već propašću prvobitne namere, tiho izjavio:

 „Jebiga. Sada moram da pomenem Kafku.“

###

Stefan Blagić iz Banjaluke nije autorski kalibar K.Hičensa, ali to nipošto ne znači da ovde i sada nije učinio nešto fundamentalno isto, ako ne i jače. U tzv. gradu Banjaluci zabranjena su javna okupljanja(?!) da tribalno organizovani i veštački podeljeni ljudi Republike Bosne i Hercegovine, zadnja pošta Republika Srpska, ne bi pomislili da na javnom mestu traže od Jednog Entiteta BiH, a bogami i same BiH, istinu i pravdu u vezi sa najgroznijim zamislivim klišeima – pre svih sumnjivom smrću mladog Davida Dragičevića. Zbog toga je građanin Blagić, zapamtimo ovo za sva vremena – građanin S.B, odlučio da sakupi igračke, stavi im ironično-svrsishodne (antihipsterski, vrednost više, prim.aut) transparente u ruke i, kada već ljudima to nije dozvoljeno, organizuje protestni skup za igračke, leta gospodnjeg 2019.

Sistem debelo ogrezao u klišeu i kiču reagovao je kako jedino ume i priveo mladog Blagića, dok je stanoviti policajac, u nečemu što preti da postane mim godine, čuvao igračke, valjda da ne pruže nasilan otpor službenim licima. Razlog za takvu osetljivost i ažurnost nije sakriven iza novinarskih redova i tiče se proste činjenice da su se ljudi u Bosni i Hercegovini nakon sumnjive Davidove smrti naprasno dosetili da su svi oni pre svega ljudi i da im je prekipelo da trpe etničko-verski hladni rat u režiji varvarske političke elite, koja od njega živi i privređuje šakom iznad Biblije i Korana, u lažljivoj zaštiti Onih Pravih.

Krivica građanina S.B. i njegovog performansa, u očima robovlasnika, je najava prekida najgroznijeg balkanskog klišea i normalno je što su se ubice, mrzitelji i secikese uplašili i reaguju ishitreno. Vraćaju kliše na velika vrata ukidanjem elementarnog ustavnog prava na javno okupljanje, pa čak i ako su u pitanju igračke.

I koliko god da je građanin Blagić učinio nešto dijametralno suprotno od klišea, koliko god se potrudio i uspeo da ga obesmisli divnim sentimentom i promišljanjem, iza prve krivine sačekao ga je Nj.K.V. Kliše i sada je život građanina S.B. u njegovim nemaštovitim, tugaljivo predvidivim rukama. Ako se pojavi uzbunjivač – imaju ga i oni, ako se pojavi plagijat – imaju ga i oni, ako je neko žrtva nasilja – imaju je i oni, ako je neko krao – lopovi su na drugoj strani. Nadam se da će Blagić imati novca, podrške javnosti i nerava da ovu svinjariju istera da Strazbura ako primora, jer niko na Balkanu nema više vremena da gubi od klišea.

Budem li napisao kako se to konkretno čini, može me sutra zadesiti kliše scenario.

ZTZ

Foto: Dragan Bursać FB

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.