Ako je verovati meteorolozima, pre dva dana počelo je leto. Ipak, godišnje doba koji budi asocijacije na toplotu i razdraganost nije se dalo primetiti drugog dana kragujevačkog Arsenal festa. Neki su razlozi očigledni, drugi već manje.

Počnimo sa slonom u prostoriji: fudbalska reprezentacija Srbije izgubila je od Švajcarske taman uoči nastupa glavnih izvođača na dve bine. Prošla su vremena kada smo kao nacija umeli da se veselimo i provodimo u inat tugi i to se, negde manje, negde više, osetilo i na „Arsenalu“. Ukoliko ne pratite fudbal, preciznije – smrtonosan koktel njega i politike, podsećamo da je duel sa Švajcarcima bio sve samo ne utakmica za plasman u eliminacionu fazu svetskog prvenstva te da smo primetili kako iz kragujevačkih kladionica izlaze mučki frustrirani mladi muškarci. Više su ljuti zbog fijaska preplaćenih sportista, kojem je naravano kumovalo suđenje, nego manjka perspektive u duboko podeljenoj, uzurpiranoj i korumpiranoj domovini.

Kako god, utakmica se nije obavezno morala gledati da bi se znao rezultat, bilo je dovoljno slušati burno slavlje građana iz domova i, još važnije, njegov izostanak kada je bilo jasno da je tekma gotova. U maniru najgorih lakrdijaša, vreme je počastilo „Arsenal“ jako hladnim i mokrim danom za ovo doba godine i teška srca potežem za ironično neostvarenim klišeom „kiše koja obilazi Kragujevac“.

Šetnju kroz sjajne kragujevačke drvorede posoljene tradicionalnim srpskim kućama, koje nisu obavezno kocka, obogaćuje nam grupa razočaranih proto-dizelaša od kojih saznajemo rezultat. Pamtiće taj dan dobro, sreli su čoveka neosetljivog na fudbal u službi ratne politike.

Mediji su preneli da je drugog dana festivala u Kneževom arsenalu bilo oko 6.000 ljudi, zvanično oko hiljadu manje nego na otvaranju. Nama se učinilo da je poseta vidno slabija nego što je prostor u stanju da primi, mada to nije obavezno loša stvar. Na svakom koncertu najžešći fanovi su mogli prići do same bine i takav višak prostora je promena koja svakako prija.

Obezbeđenje je i dalje prijateljski nastrojeno i za divno čudo veruju publici na reč.

„Nosite li nešto zabranjeno?“, pita ljubazno čovek, kao da će šverceri „kontrabenda“ to i priznati odmah na ulazu. Ne čačkajmo đavola, festival i dalje teče bez vidljivih incidenata i to verovatno olakšava podatak da na „Arsenalu“ nema čepova nervoznih ljudi, blokada smerova i saobraćaj teče uravnoteženo.

Prvo smo otišli na čudnovati bend MaiKA koji je na Garden bini stvorio odlično zezanje, uz dobar zvuk i izvedbu. Malo levo pa desno, opa-cupa, slušali smo i hor Viva Vox na Glavnoj bini, što se pokazalo kao dobra odluka. Hor je uspeo da stvori imidž smele i umešne grupe ljubitelja pevanja, a što je pesma koju obrađuju više u kontrastu sa horskom muzikom, to je njima veći izazov i, čini se, užitak. Ljudima se za uho očekivano prvo prilepi njihova izvedba Ramštajna ili Metalike, no sve je to med i mleko u poređenju sa kaverom pesme „Chop Suey“ benda System Of A Down. Kapa dole, momci i devojke.

U tom trenutku kiša lije kao iz kabla i privremeno sklonište tražimo u, verovali ili ne, zatvorenom prostoru DJ Explosive bine i radinostima disk džokeja Edib D-ja. Ume čovek. Istovremeno prvi put na „Arsenalu“ postajemo žrtve ljubaznih hostesa u čijem ugovoru jasno stoji da je smisao za humor nedozvoljen. Reklamiraju robnu marku cigareta ali umesto nečega korisnog, poput upaljača ili samog duvana, poklanjaju nam žvakaće gume. Odmah pada opklada koliko će im ukus kratko trajati i glatko je gubim. Kiša se smiruje…

…a razočarenje setno pulsira jer je u tom trenutku bilo predviđeno da nastupi škotski Texas, bend kojeg je dosta nas htelo da vidi i čuje ali su pevačici Šarlin Spiteri pukla tri leđna diska i zbog toga su otkazali nastupe u Srbiji i Makedoniji. Pardon, Republici Severnoj Makedoniji, čestitam vam normalizaciju, drage komšije.

Idemo na Garden binu gde prže momci iz grupe Mortal Kombat, stari smo festivalski znalci. Atmosfera je dobra, pada prvi pogo, ima nade za srpsku omladinu. Uporedo, na Glavnoj bini je umesto Texas-a svirao talentovani Jinx, na čijoj svirci neobjašnjivo manjka dobre publike.

Da nas je neko pitao dan ranije verovatno bi rekli da će na Jinx biti najveće zezanje, od 7 do 77, ali nešto se prelomilo u publici i atmosfera je bila mlaka. Koliko mlaka? Kao kada Novosađani/ke prave žurku, pa još gore. Ruku na srce, ton je na Jinx dosta dugo bio kritično slab. Duvači su izbijali bubne opne i vokal je bio pretih, pevačica Jadranka Bastajić je čak držala prste na uhu kako bi mogla da se „uhvati“ i rekla toncima da joj pogase sve monitore. Ton majstori su se brzo pribrali i bend je do kraja uspeo da se sonično sklopi, avaj, atmosfera u publici i dalje jedva prelazna.

Naredni blok na dve bine bio je rezervisan za Kolju, na Gardenu, i Bad Copy na Glavnoj bini. Nikola Pejaković Kolja ima zanimljiv i relativno svež pristup sasvim konvencionalnom bluz-rok žanru i ljudi dobro reaguju. Ipak, možda je Mortal Kombat bio ne baš najsrećniji uvodničar za Kolju i nama se na tren učinilo da bi bolju žurku napravili Vojvođanski Bluz Bend, no sasvim je moguće da debelo grešimo.

Na putu do Glavne bine gde su nastup počeli Bad Copy pokušavamo da napravimo fotografiju u kojoj će u prvom planu biti policijsko ugašeno rotaciono svetlo, a u pozadini zamućena masa na koncertu. Za to je naravno neophodno prići policijskoj Škodi i za to smo tražili dozvolu policajca. Mlad čovek se nasmejao i pristao ali ga je onda prekinula koleginica, pretpostavljam višeg čina, i zabranila nam da fotkamo. Rasprava sa njom dala je iste rezultate kao i sa nemačkim sudijom Feliskom Brihom.

Nastup grupe Bad Copy definitivno je privukao najveći broj ljudi, pretežno mladih, a mi se nismo mogli oteti utisku da je reakcija publike i dalje bila ispod očekivanog energetskog nivoa. Što se same „svirke“ tiče, kao i činjenice da je komplikovano ozvučiti više od jednog vodećeg vokala, tekstovi pesama su bili slabo razumljivi ali to fanovima nimalo ne smeta jer ih znaju napamet. U zapisima ciničnog prdonje ostaće beleška da bi bilo lepo da tu energiju ispolje i na drugim, za život važnijim manifestacijama poput, recimo, glasanja.

Kiša je konačno odustala od Kragujevca i publika se mirnije mogla posvetiti simpatično bizarnim Nipplepeople, sa sve kavezima na glavama, i Del Arno Bendu, koji je u jutarnje sate kulerski zatvorio drugi, cenimo najhladniji dan Arsenal festa u osmogodišnjoj istoriji.

Pre nego što smo digli sidro, nismo odoleli a da ne proverimo mentalno blagostanje jedne od hostesa, koja se, usamljena za pultom robne marke cigareta, vidno loše provodila.

„Izvinite, da li mogu da Vas pitam koliko Vam je dosadno, od jedan do hiljadu?”

– Hiljadu, reče kao iz topa, sada uz osmeh.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.