“Često razgovaram s ljudima šta je dobra, a šta loša literatura, pa čujem ‘o ukusim se ne raspravlja’. Raspravlja se ako imamo dva odlična pisca, ne ako govorimo o dobrom i lošem piscu. Knjiga svakako povezuje, autora sa čitaocima, čitaoce sa drugim čitaocima, ali ona je, katkada, i instrument zla, pa povezuje ljude i na tom nečasnom osnovu. Kao u aforizmu Stanislava Jirži Leca: ako date nož hirurgu i ubici, svako će ga upotrebiti na svoj način – tako i knjiga. Pada mi na pamet „Majn kampf“, bizarni manifest nacističke ideologije, i ta knjiga povezuje ljude, zar ne?”, kaže višestruko nagrađivani književnik Dejan Aleksić, sa kojim razgovaramo nakon objavljivanja izabranih pesama za decu  Šta sam ono hteo da kažem (Imam ideju, 2018), novih dečijih pesama Januar u žirafi (Laguna, 2018) i željno iščekivajući knjigu poezije Radno vreme raja, kojom će nas do kraja godine obradovati Kulturni centar Novog Sada.

Kakve su snage reči i pisca, sada i ovde?

Mi nemamo stvarnost van govora. Ako razmišljamo o moći reči, najneposrednije govorimo o moći literature, ali kontekst snage reči širi je od literature. Neke knjige su oslobodile i osvedočile ono što zovemo duh doba. Neke su obeležile čitave generacije, Selindžerova knjiga „Lovac u raži“, recimo, na lep način povezuje čitave generacije. Knjiga koja progovara o buntu, o pokušaju da se nađe mesto pod Suncem, o nepristajanju na konvencije. Važan je i trenutak u kojem knjiga dođe. Neke odlične knjige prođu nezapaženo, njihova vrednost se uoči kasnije, a neke autora načine malim apostolom kniževnosti. Ima onih koje su artikulisale svoje doba. Fascinantna je činjenica da je spev Čajld Harold, Džordža Gordona Bajrona, najvažnijeg pesnika drugog talasa engleskog romantizma, objavljen i prodat u 10.000 primeraka za samo jedan dan. Pazite, poezija! Bajron je, dakle, u to vreme imao status današnjih planetarnih muzičkih zvezda. Uzmimo, potom, u obzir bitničku poeziju, koja je obeležila 60’ i 70’. To su retke situacije u istoriji društava kada je poezija efektno tumačila prilike u zajednicama i inspirisala reakcije na određeni društveni momenat, na totalitarizam ili društveno nepoželjne pojave kada one prerastu u političku paradigmu.

Ali moć i dalje postoji?

Moć pesničke reči postoji, ali važno je razumeti vreme i kontekst u kojem nastaje. Čak i kada je ta moć nevidljiva i neosetna – to nam nešto govori, a to je opet moć. U drugoj polovini 20. veka najbolja poezija je pisana, pokazuje se, u totalitarnim društvima. Nije slučajno da se u tom vremenskom rasponu najbolja poezija stvara u Poljskoj, Rumuniji ili, recimo, Češkoj, a rusku ne treba ni pominjati, jer Rusija ima kolosalnu književnu tradiciju. Možda poezija ne može da promeni svet, ali svakako može pojedinca, a svet čine pojedinci, ne mase.

Odakle nam se obraća moć reči?

Poezija progovara sa margine, sa nje se jasnije vidi suština, sa nje je definisaniji centar. Poezija nikada nije bila mejnstrim, kada govorimo o kulturnim matricama, i to je očuvalo mogućnost poezije da ubedljivije artikuliše društvene probleme. Poezija koja koketira sa centrom osuđena je na kratkotrajnost.

Pribežišta poezije danas, ovde?

Kada govorimo u konvencionalnom smislu, o pesničkim zbirkama i knjigama poezije, poezija  je danas slabo vidljiva. Ugasile su se velike izdavačke kuće poput Rada, Nolita, Prosvete, govorim samo o beogradskim. Te kuće su imale ozbiljne edicije za pesničke knjige i objaviti u njima unapred  je značilo neku vrstu afirmacije, nije vam bila potrebna književna nagrada. Toga danas nema, vodeći izdavači pesničke knjige ne prepoznaju kao interesantnu oblast izdavačkih planova, nisu tržišno potentne. Ne mogu da zamislim pesničku knjigu u izlogu Delfi knjižare ili Vulkana. To ne znači da poezija prestaje da postoji, tiraži su mali, ali nije tako samo kod nas. Ni u Francuskoj tiraži pesničkih knjiga ne prelaze 500 primeraka. Ako govorimo o pribežištu gde se poezija sklanja, moramo da proširimo kontekst. Ona se javljaju u različitim vidovima. Mladi ljudi, čak i da hoće, ne mogu da dođu do pesničkih knjiga osim u bilbioteci. A čitaoci poezije su najposvećeniji, oni su kao neka mala opskurna društva  pred iščeznućem i oni koji bi želeli da ih ne vide kao osobenjake, a da budu u prilici da se pesnički izraze, odlaze u muziku. To je jedan od načna da pesnička reč zaobiđe barijere koje su joj nametnute.

Kako je digitalno vreme uticalo na poeziju i reč?

Tehnologija donosi korist ali na neki način i štetu. Postoji na stotine blogova i foruma na kojima se objavljuje poezija i u toj ogromnoj količini materijala onaj koji nije najupućeniji, mlad čitalac koji nema dovoljno odnegovan estetski vrednosni sud, nailazi na obilje u kojem je teško snaći se. To je pakao velikog izbora, a u umetnosti nema mnogo demokratije. Ne volim reč „elitizam“ ali recepcija poezije ima tu komponentu. Najviša umetnost je predodređena za manjinu, od toga koliko je ta manjina zaista mala zavisi koliko se umetnosti pridaje pažnja, to je kompleskno pitanje kojim se nećemo sada baviti. Internet omogućava da promocija poezije postane demokratična i to je ponekad zabavno, to je obilje materijala za kulturno-sociološki eksperiment, ali internet, koliko olakšava stvari, toliko pravi i štetu jer, kada govorimo o objavljivanju poezije, zamagljuje kriterijume i mogućnost da se ljudi snađu.

Nema relevantne kritike?

Kao urednik Povelje, koja traje i preživljava, razgovaram često o tome sa kolegama. Kada nema kritike, a imate galimatijas pesničkih tekstova na internetu, dobijemo problem koji se odražava na vrednosni sistem. Morate imate parametre koji sprečavaju konfuziju.

Da li će nas jednom proučavati kao vreme tranzicione poezije?

Poezija je uvek u tranzicji (smeh). Kada govorimo o društvenoj funkciji poezije, možemo tačno da vidimo da je poezija koja se pisala 90’ donela čitavu plejadu pesnika koji se ponašaju kao svojevrsne etno-narikače. To su slabiji autori koji nemaju samosvest i izgrađen izraz, povode se trendovima koje diktira politička stvarnost. Imali smo tada ,,buđenje nacionalne svesti”, pa povratak korenima, kolektivne histerije na tragu ,,duhovne obnove”… Progresivne poetičke paradigme osamdesetih su naglo minimalizovane i skrajnute. Nestali su pesnički pravci utrti poezijom Raše Livade, Miloša Komadine, dobrim delom i Novice Tadića. Da nije bilo ’90, pitam se kako bi danas srpska poezija zgledala?

I, kako izgleda?

Uprkos svemu, poezija je prilično vitalan deo naše kniiževnosti, ta poetička polifonija nije loša, ali postoje loši relikti devedesetih. Kod velikog broja nesnađenih pesnika sa potrebom za afirmacijom, vrlo moguće je sresti mišljenje da ako pomeneš u pesmi Gračanicu, ona ima blanko ček za ulazak u sferu velike poezije. Nedostatak autentičnog kritičkog osvrta sa jedne, i usiljena afirmacija na koju je ta poezija nailazila, sa druge strane, bila su svojevrsna podrška političkom diskursu devedesetih.  Naša poezija 50’, 60’, 70’ imala je drugačiji razvojni tok, a taj dosluh sa tradicijom i književnim nasleđem imao je drugačije okvire i zasnivao se na drugačijem obrascu. Nije bio podražajan, već otkrivalački. A nema pesnika koji se progresivnije oslanjao na tradiciju i baštinu od Vaska Pope. Pomenućemo i Miodraga Pavlovića. Postoji potpuno drugačiji i ispravniji način shvatanja potrebe da tradicija bude pristuna u modernom izrazu u odnosu na ono što smo imali u devedesetim.

Postoji li tranzicioni dosluh društva i reči?

Dosluh poezije i društvenih prilika uvek postoji i postojaće, prirodan je, ali poezija koja odgovara, kako kažeš, tranzicionom vremenu – ne znam. Ono što u našoj poeziji u poslednjih 20 godina vredi uglavnom nije angažovana poezija. Ako je ima, pre bi se mogla definisati kao refleksija socijalnih, nego političkih prilika. Setih se Milene Marković. Sjajan dramski pisac, izuzetna pesnikinja. Napisala je jednu od najboljih rodoljubivih pesama, ako ta sintagma danas može uopšte da bude održiva. To je pesma „Malena banjska“. Pesma jednostavanog, svedenog jezičkog izraza, bez stilskih dekoracija, a tako snažna i uznemirujuća. Ali to su incidentni slučajevi, ne možemo govoriti o generacijskom osvrtu na društvene lomove koji još traju i sada dobijaju perfidne oblike. Oni su mimikrija onoga za šta smo mislili da je nepovratno prošlo devedesetih.

Koji društveni prostor poezija mora da osvoji sledeći?

Morao bih da imam proročki dar pa da to kažem. Mislim da se poezija neće nagledati sreće u vremenu koje nam predstoji, u smislu promocije i opštedruštvenog prihvatanja. Ovo govorim iz pozicije urednika. Ali to nije nešto nad čim treba očajavati, nije to aktuna situacija samo kod nas, tako je svuda, pa i u kulturno superiornijim državama.

Koliko su poezija i pisana reč deo vaspitanja, a da ne pominjemo škole?

Mnogo toga se promenilo. Mesto knjige u životu mladog čoveka je drugačije, samim tim i mogućnost da knjigu koristi kao sredstvo izgradnje sopstvenog identiteta i ličnosti. Danas, ako nešto u medijima nije promovisano kao vredno, odnosno ako nije pristuno, malo je verovatno da će biti pristuno u širem društvenom kontekstu kao nešto poželjno. Šta je danas vredno – ono što je komercijalno. Šta je komercijalno – ono što je zabavno i donosi neposrednu, površnu korist. Ukoliko knjiga nije promovisna kao vrednost u medijima, koji najviše utiču na mlade, ne može da se uspostavi odnos prema knjigama kao nečemu što je neophodno. Ovo je vreme društvenih anomalija. Koliko god da traje dugo, ne može biti večno. Ali, ako još potraje, nećemo ni primetiti da smo nestali.

Može li autor samostalno da osvoji pasivnog čitaoca?

Autor je samo šraf u mehanizmu stvaranja dobrog čitaoca. Kada u društvu opada kritična masa dobrih čitalaca, onda je to znak da nešto sistemski ne valja. Imam iza sebe ogroman broj književnih programa sa decom – u školama, bibliotekama, kulturnim centrima… Kada se deci pruži mogućnost susreta s piscem, poraste i volja za čitanjem. Ipak, nije samo pisac pokretač te volje. Mnogo zavisi od porodice, od učitelja i nastavnika. Ako detetu čitate slikovnice i bajke, od najranijih njegovih dana, sva je prilika da će ono i kao odrasla osoba knjigu smatrati neizostavnim delom svoje svakodnevice. Ako nemamo kvalitetnog čitaoca, nemamo čoveka sa dobrim kritičkim mišljenjem, a ako nemamo njega, čoveka koji će na osnovu informacija sam da dođe do suda, a ne da prihvati informacije kao svršene istine, mi ne možemo imati zrelo društvo. Možda je još i gore na Zapadu. Problem manjka ljudi koji imaju kritičko mišljenje je globalan. Ako nemate takve građane, vi ste zauvke zarobljeni u društvenom infantilizmu, u kojem ćete moći da živite i ne zalutate samo ako pratite tuđe instrukcije, koje ne moraju uvek biti dobre. Pokazuje se u političkoj praksi da su često loše, licemerne i dvosmislene.

…

A ja znam: velika pesma je lepa sluškinja.

Posprema odaje u tvrđavi akademske ozbiljnosti.

Kada vrisne, to je zato što se anđelčić

Kikoće vireći joj pod suknju.

Taj bestidnik što će do uveče postati

Astigmatični vlastelin pun gneva.

…

(“O velikoj pesmi”, Radno vreme raja)

Zašto se toliko divimo ljudima koji sebe i svoj posao shvataju smrtno ozbiljno, a mene su učili da ih izbegavam?

Našem društvu je potrebno malo lekovite karnevalizacije. Mi je imamo mnogo ali u negativnom kontekstu, u rijaliti emisijima. Ogroman je taj instrumentarijum koji služi tome da se skrene pažnja sa važnih stvari i da se ispiraju mozgovi. Treba nam karnevalizacija koja se sreće u književnosti, ta vrsta relaksacije duha. Nikada nisam verovao ljudima kojima je teško da se smeju, kada to čine sa naporom, kao da im je neprijatno. Ne osećam se dobro u prisustvu ljudi koji razdvajaju ponašanje na ozbiljno i detinje. U našem kulturnom kodu,  izraz „detinjasto“ ima lošu konotaciju, jer se dete smatra za nazavršeno biće, poluosobu koja je na putu da postane neko. A Duško Radović kaže da je dete gotov svet, sa svojim mišljenjem i logikom.

Gde grešimo?

Dete nije u tranziciji. Jeste biološki, ali ono ima svoju imaginaciju, svest o sebi i svoj jezik. Insistira se na napuštanju dečijeg sveta, prolaskom kroz određene inicijacije. Škola, na primer. Šta se desi detetu za tri godine školovanja, kada ono u već u trećem razredu osnovne kaže da ne voli školu? Ako kaže da voli, ono, u stvari, saopštava društveno poželjan odgovor koji se od njega očekuje. Tako je obrazovni sisem konstruisan, da je infantilno nepoželjno, skrojen je da nas uvede u svet odraslih, sa pravilima ponašanja, normama, obrascima mišljenja – ako hoćete da budete uzoran građanin. Prema nepisanim konvencijama svakog društva, to je građanin koji nema baš preterano izraženo kritičko mišljenje. Nije to dobro, može da napravi štetu pojedincu, a ako ih je više onda mogu naneti štetu čitavom sistemu.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.