Koleginica Ljubica Gojgić je sinoć na konferenciji “Media for citizens – citizens for media”, koju je u novosadskom Eđšegu upriličila Novosadska novinarska škola, govorila bukvalno državnički.

Čuli ste već taj pridev, “državnički”. Najčešće ga kače sivolikim prdonjama u skupim odelima. Uvek pominju ogromne političke ideje, gigantske projekte i jačaju apstraktne naboje. Ako to rade bezlično, onda su aparatčici, ako su divljaci zovemo ih ekstremistima, a ukoliko to čine dostojanstveno – onda su državnici. Koleginica Gojgić ništa od toga nije uradila. Štaviše, na početku je govorila upravo o društvenim delatnostima koje novinari/ke ne bi trebali da rade, ali ih društvo na to primorava. Da budemo zaštitnici građana, tužilaštvo, regulatorna tela, opismenjivači, sindikalni duvači u pištaljke, čuvari životinja, ekolozi i rame za plakanje.

Razume se, ona je govorila o medijima, medijskoj pismenosti, konzumentima medija, tržištu, spregama politike i medija, klijentelizmu, ubistvima medija, ulogama novinara i samoobesmišljavanju građanske odgovornosti sa pozicije profesionalca iz branše. A ipak, zvučala je kao osoba kojoj bih poklonio glas zato što odlično razume probleme koji nas kolju, izražava se kratko, jasno, nekonfliktno i živi svoj život kao jedna od nas. Ne folira se i zna materiju.

Njene reči bih želeo da čujem od osobe koja gaji političke ambicije. Racionalno, utemeljeno, lucidno, duhovito, realno i bez trunke opštih mesta, patetike i lažne nade koji su u ovom kontekstu gotovo neizostavni. Način na koji je urođeni optimizam i volju za borbom odenula u bljutavu stvarnost pocepanu korupcijom, apatijom i potrebama krupnog kapitala bio je gotovo dirljiv. Ona gubi i svesna je manjka perspektive ali niko ne oseća potrebu da je gazi zato što nije na kolenima.

Ovo nije politički poziv upućen koleginici već nostalgični vapaj za daškom uljudnosti i civilizacijskog otklona od gliba u koji smo se strpali. Bez pretvaranja da on ne postoji ili da ćemo ga se lakše rešiti ako se lažemo i sokolimo bez povoda i razloga.

Čestitao sam joj lično juče, a sada ovo delim sa vama u pokušaju da jednom zauvek odgovorimo na pitanje kako izgleda “politički aktivista koji se maskira u novinara”. Ovako je nedavno Slobodan Antonić pokušao da diskvalifikuje drugu sjajnu koleginicu, Snežanu Čongradin, možda bi to sinoć rekao i Ljubici Gojgić, a to je etiketa koju i meni prišivaju s vremena na vreme.

Ne postoji politički aktivista maskiran u novinara, nikad nije, niti će postojati. Eto kako izgleda. Ako ponovo čujete tu sintagmu dobro procenite osobu koja je izgovara. Te reči će vam otkriti sve slabosti govornika/ce zato što “aktivisti maskirani u novinare” uspaljuju njihov nagon za češanjem svetonazornog svraba.

Ne uživam u ovome što ću napisati no velika većina naših svakodnevnih postupaka ima političku konotaciju i značenje. Način na koji bacamo đubre, hranimo životinje ili fizički gradimo prostor oko nas je akt sa nedvosmislenim političkim smislom, u formi koja na Balkanu nije valjano prepoznata, tačnije, unižena je i obesmišljena.

foto: youtube/N1

O stvaralaštvu, umetnosti i javnom delovanju da ne pišemo. Tek su to igrališta za kristalisanje političkih stavova i provokativni poziv javnosti da se njima bavimo i pronađemo najbolji način da potrošimo ovaj život za koji znamo da ga imamo.

Ono što Antonić i slični osećaju ali ne umeju ili ne žele tačno da artikulišu je pretpostavka da je svako od nas prvo čovek, pa tek onda novinar. Kada u govoru, pismu ili videu novinara/ke osetite jak politički zadah ne uzbuđujte se, to je samo aroma društveno-političkog svetonazora jedne osobe u čijem okviru dotična prikazuje stvarnost i njene izazove. Nazovite to arhaički “uređivačkom politikom” ili poligonom ljudskog duha ispod kojeg se ne ide i na koji tek posle možemo nadograditi društveno uređenje u kojem ćemo najviše prosperirati u miru i blagostanju. Kada nas nazivaju “političkim aktivistima”, pokušavaju da jedan fundamentalno moralni sukob predstave kao stranački, računajući da ćemo tako pred građanima/kama izgubiti argumente, a nekada i karijere, zdravlje ili čak život.

Novinar koji nije “političan” može biti samo korporativan i zove se PR. Ili prosto nije novinar/ka.

Druga je već stvar to što su političari građanima/kama ogadili ovu plemenitu veštinu, pa se svaki njen manifest tretira sa rukavicama na prstima i štipaljkom na nosu. Zato su nam je i zgadili, planski, da se ne bavimo njome. Kako reče Gojgić, parafraziram, ako ikada pređete sa bolnih ploča, knjiga i štampe na lajfstajl magazine, ako prestane da vas zanima taj bućkuriš mržnje, patnje i očaja oko vas, ako dignete ruke od mogućnosti da ste baš vi karika koja nedostaje, ako batalite sve i ako na koncu prestanete i da glasate – ljudi kojima ste ništa više od robe i roblja su na vama ubeležili novi poen. Štiklirali su vas. Uradili ste baš ono što su od vas očekivali, iako se vi lično osećate slobodnije i neopterećenije. Najboji rob je onaj koji misli da je slobodan.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.