Beogradskim svečanim dočekom srpskih osvajača olimpijskih medalja i teatralno je, nakon zvaničnog gašenja plamena, završena pariska sportska smotra. Naši ratnici i ratnice išli su kralju na poklonjenje, sa otetim trofejima iz bitaka, pred oduševljenim kmetovima. Nemamo, doduše, vile i motike kao nekada, nemamo naramke i snove o slobodi, već se dičimo telefonima, vikendom u Dubaiju i manjkom svesti o dubini našeg kolektivnog potonuća, leta gospodnjeg 2024.

Pravi kmet je onomad barem znao da je kmet.

O stropoštavanju Srbije u srednji vek napisane su stotine mudrih stranica, ali ništa nije bilo toliko uverljivo i spektakularno kao naša tumačenja i doživljaji Olimpijade: od otvaranja, preko borbi, do samog kraja i defilea pred kmetovima i kraljem.

Najveći sportista-vitez na svetu podsetio nas je na vrednosti srednjeg veka ponosno uzvikujući “Alahu Akbar!”, jednom kada je konačno pobedio. Jeste, služio se srpskim jezikom, a ne arapskim, ali je poruka doslovno ista. Ona, poruka, kaže da je svemoćni bog sa nama i zato pobeđujemo, a mi to provereno znamo i nevaspitano se time hvalimo.

Ali kada, recimo, Angelina Topić povredi nogu i nesrećno završi olimpijski nastup pre vremena, onda spontano izgubimo sposobnost tumačenja božanskih akcija. Kada košarkašu Lebronu Džejmsu protiv Srbije ne sviraju nošenje lopte na ramenu, onda je kriv neko drugi i mi tada mudro ustvrdimo da su “čudni putevi gospodnji”, te da je ko zna zašto dobro to što je Topić patila i plakala, a Stefon Kari te večeri pucao kao navijen.

Srednji vek, sa internetom.  

Pre 235 godina u Parizu je, tokom Revolucije, zvanično ukinut feudalizam i stiče se utisak da nam je to sada jako zasmetalo. Ponašali smo se uvređeno tuđim oslobođenjem iz mraka. Gotovo svaki oblik iskazane emancipacije i prosvećenog sazrevanja, svaka iskra avangarde pekla nas je po duši, a pošto nemamo sposobnost da tu frustraciju imenujemo, verbalizujemo i na kraju pozitivno ispoljimo i odagnamo traumu, mi kunemo i proklinjemo sotonu.

I dok pravi satanisti na Tviteru ponavljaju da su otvaranje i zatvaranje olimpijade bili sve samo ne plod njihovih želja i ambicija, mi ipak znamo bolje i u duhu srednjeg veka anatemišemo neistomišljenike, vređamo ih na smrt i potežemo božanske argumente za koje unapred znamo da su nedokazivi. Ako negde postoji srednjevekovna intelektualna beda, videli smo je u komentarima povodom otvaranja pariske olimpijade.   

Otvaranje u Parizu je bilo izrazito moderno, gotovo revolucionarno. Svaka je postojeća mera, u organizacionom i umetničkom smislu, izmeštena tri koplja napred. Slavljene su bukvalno evanđeoske vrednosti, poput slobode, ljubavi, prihvatanja i zajedništva, međutim to nije klasični, million puta viđeni konzervativni balet iz Sočija, već futuristička manifestacija koja pomera granice očekivanog i mogućeg i kao takva traži mnogo od posmatrača, a ne samo da bulji uz pivo i meri čije su žene u timu zgodnije.  

Očekivati da Francuzi i Parižani ne naprave nešto takvo, siguran je znak nepoznavanja tog naroda, kulture i grada. Olimpijade inače tome i služe, da se pomere granice, kako sportske tako i ostale, a otvaranje je u tom kontekstu bilo kolosalni uspeh.

I dok su neki jedva dočekali manifestaciju otvaranja igara u kojoj mogu da uživaju u svemu osim sporta i sportista, mi smo se većinski osetili prozvanim iskazivanjem tuđe slobode i kreativnosti. Brojni su uvređeno smatrali da fokus moraju biti sport, sportisti i sportistkinje, iako su ubedljivo najdosadniji elementi svakog otvaranja.

Prosto je – Francuzi su ispisali istoriju za nova pokoljenja. Mi i dalje prepravljamo ispisano.      

Kritike otvaranja olimpijade bile su jarosne i prezirne, bez ijednog utemeljenja u realnosti i znanju. Bebeći plač za gumenom patkicom u galeriji moderne umetnosti. Dirljivi su bili komparativni prikazi otvaranja olimpijade u Sočiju, kao krunski dokaz tvrdnji da Rusi to priređuju bogougodno, a Francuzi blasfemično.

Hoće ljudi, onako, lepu sliku. Vangla sa voćem, na stolu, ima sifon pored. I mačka leži dole, na tepihu, sa novinama. I onda šok i neverica kada im se ukažu Kandinski, Rotko, ili Polok.

Nas je, duboko unutra, peklo nerazumevanje tuđe slobode i ambicija, tuđe verzije budućnosti, na koje smo zaboravili da još postoje. Mi ne znamo šta je budućnost. Ne znamo ni prošlost kakva je, a samo se njome bavimo. Srećom još nismo zveri te umemo da osetimo da tu nešto nije u redu, ali nam nedostaje lavovska doza prosvećenja i svesti, pa da krivce ne tražimo u drugima.   

Nama se to otvaranje može ili ne mora dopasti. Mi smo odlučili da nam se ne dopadne, da, odlučili, po inerciji mržnje prema nepoznatom i propagandnim strahovima od Zapada, jer za kvalitetnije argumente protiv nemamo kapacitet. Čim nešto zamiriše na progres, viziju, futurizam, ili prosto rizik novog dana koji dolazi, budite sigurni da će Prosečan Srbin biti ili protiv i/li uvređen.

Koliko su samo zatajili medijski javni servisi širom sveta, kada su poslali u studije isključivo osobe koje poznaju sport i gotovo ništa više. Tu nismo izuzetak i skoro svi su se propisno obrukali.    

Mi u Srbiji, fakat, nemam društvo kao takvo, ali ono što liči na srpsko društvo je poprilično zadovoljno činjenicom da po pitanju povratka u srednji vek napredujemo po svim poljima: Parlament ne postoji, institucije ne postoje, tužilaštvo ne postoji i kralj odlučuje o svemu. Mažemo senf bolesnoj deci na tabane, imamo epidemije boginja, procvetali su magovi i vidovnjaci, a i materi crkvi je najbolje u poslednjih 500 godina.

I onda tehnokmetovi sede u čudu i pitaju se kako je moguće da niko od sportista nema niti jednu reč da kaže povodom užasa u kom živimo? Kako to da nemamo makar jednog Kiliana Mbapea, da izusti pokoju o nečemu što je zaista bitno za sve nas, a što svakako nije sport? Da kaže, “Alo bre, ne može ovako, tiče se svih nas i ja na to ne pristajem?”

Nemamo ga zato što Mbapeova država pomera stvaralačke i političke veštine vekovima, dok naša pomera dozvoljene granice aflatoksina u mleku i čađi u vazduhu. Nemamo ga, jer se vitezovi i plemstvo vesele uz najgore đubre od muzike, čiji je krajnji domet raspirivanje niskih strasti i toplog smrada stada. Tamo bezbednost ne počiva na institucijama, osiguranju i planiranju, već u brojačnoj i finansijskoj nadmoći.

Ljudi koji misle da će riteri i riterke ovenčani olimpijskom slavom i budžetskim parama jednom, nekada, otvoreno stati na stranu kmetova, a protiv kralja i crkve, zaslužuje iskreno sažaljenje.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.