Čudno je to sa smrću…

Ne znam kako vi, ali baš prošle nedelje sam pričao o tome da me, zamišljajući smrt i sve oko nje, najviše plaši dosada. Naravno, pomisao da nikada neću videti voljene je zastrašujuća sama po sebi. Njih ćemo ostaviti same, da tako i pate, no, nerado pominjem bol živih iz pozicije mrtvog jer mislim da je kič.

Dosada. Božanska, beskonačna dosada. Kao gospodin Mardi Gra Pepelnik, u vrtešci bez smisla, sivoj i nepreglednoj, bez ijednog povoda za radost i pakost. Večna dosada u kojoj te živi ne čuju, a mrtvima je ionako svejedno. Apatija ide posle, s njom i druge tihe ubice koje stalno pokušavaju i nikada ne uspevaju. Za smrt u smrti služi – dosada!

                                         Erik Liberž, “Gospodin Mardi Gra Pepelnik”

Toga se bojim.

Na putu od kuće do posla i nazad, brojao sam korake, ljude i pojave bez kojih će mi biti tako božanski dosadno. A to je, shvatiš posle prvog semafora, inače najdosadnija stvar u mom životu, taj utabani put. Okej, u prvih pet sigurno.

Tamo negde nema prodavaca novina i hrane kojima mahnem kada nam se pogledi sretnu s dve strane stakla. Nema Duleta s psom, kog redovno srećem i svaki put se ponovo upoznam s kucom. Baš kod tog semafora, pokojna baba Elka skretala je desno hvatajući pravac do centra da bi skupljenim hlebom hranila golubove, iako je deda sedamdesetih montirao hranilicu na sims. Hranilice više nema ali golubovi i dalje dolaze s prvim zracima, na radost i ushićenje mačka Ćebeta, kom tugaljiv pogled ne pomaže da ga pustim napolje.

Možda baba Elka i tamo hrani golubove ali sumnjam. Više verujem da je Ćebetova jutarnja dosada dok čeka ptice bliža istini o mom strahu. Za njega se, doduše, ne brinem, životinje idu u raj jer iz njega nisu ni bile izbačene.

Tamo gde se već ide nema ni Boleta, da mu se javim u lokalu, pa i zaglavim neplanski ako treba. Nema žene koja mi na pijaci prodaje instant kafu, tipa s bananama i Cige sa hranom za kućne ljubimce. Ni radnice u pekari, sve zna o meni, i koja čaša, i koja kifla, a za ime koga briga, to je u konačnici nebitno. Onaj prodavac cveća, večiti bulevarski šmeker, sigurno isto nije tamo da meri devojke dok ne prodaje cveće, a pošto se tu već opasno bližim radnom mestu, pomislim – neće biti ni novina!

Kad pomenuh žene, njih tamo sigurno ima ali siguran sam da nisu divno nesavršene kao ovde. Važna stvar kod te dosade, nakon smrti, je što zauvek izgubiš moć da osetiš koliko je žensko lice lepše i moćnije kada ti se približi. Tu negde kod dodira nosevima dosada gubi tlo pod nogama i predaje se životu.

Srećan Uskrs!

I