Ranislav Vulfštajn imao je čast i nepriliku da umre nekoliko puta. Poslednji put, 16 dana nakon 16. rođendana, pogođen je kuršumom 1916. dok je leteo iznad Zapadnog fronta u avionu kog je ukrao da bi se spasao, mada je britanska Kraljevska avijacija zrakoplov odavno otpisala i smestila na otpad jer nije bio u stanju da leti.

Mladi Vulfštajn se zato s pravom pitao zašto je uopšte morao da pogine, ako je već ukrao škartiran avion i njime jezdio kada ovaj to nije mogao. Sveti Petar mu je, legenda kaže, ovako odgovorio:

“Znao si u šta se upuštaš, ili si mislio da znaš. Nevažno, u našem registru svi avioni lete i sve se može ukrasti, pa i ničije. Izvoli peškir i popuni tiket za tombolu na kojoj ćeš izgubiti”

Ranislav je zinuo u čudu, okrenuo se iza sebe, pogledao večno crnilo, smislio novo pitanje, vratio pogled i tako sveže okupan protraćio tiket.

###

Pre toga, ceo jedan život ranije, sedeo je nepokretan u kolicima od nerđajućeg čelika u sanatorijumu za dekadentne i svesno zaboravne. Bio je odlično raspoložen većinu pređašnjeg života i takav sentiment se nije menjao, a kada jeste, čitao je pisma rodbine i voljenih u kojima je količina izražene boli i nostalgije odgovarala veličini slova. Primoran da kupi naočare, malodušno ih je spaljivao nakon čitanja, posle čega se ritualno odvozio na pašnjak išaran neobičnim alejama niske trave. Kada bi imao avion, mislio je, video bi šare s visine i menjao raspoloženje po volji.

                                                     “WW1 Biplane vs Chinese Dragon”


by: My Grimm Brother

Jednom je u sanatorijum došao neki šarlatan s ogromnim balonom i za paprene novce nudio pacijentima da se provozaju iznad imanja. Niko nije pristao. Nezaitneresovan skup inicijalno zainteresovanih napustio je travnjak i vratio se u salu za večeravanje, prežaljenih uspomena, koje su ionako nestajale pred poslednji, bezukusni čaj kog je matori Vulfštajn obožavao.

Umro je u dubokoj, već tužnoj starosti, igrajući valcer s osobom koja je uspevala da promeni raspoloženje, prethodno ga, razumljivo, ubedivši da se ne pleše telom.

###

Trenutno, Ranislav V. je na putu da učini krupne korake kako privatno, tako i poslovno, iako ga svi u društvu ismevaju zbog elementarne nespretnosti i manjka motorike. Verovatno bi priznao okolini da ga nije strah da uprska zato što zna da će uskoro umreti, no se u međuvremenu kladio sa samim sobom da će pokušati bez svedoka, pa ako uspe – ćutaće do smrti, a ako ne – reći će im. Ni danas nije sasvim siguran da li je ovo opklada u kojoj svako dobija ili odložena zabluda koja neobično prija.

I