Odajem priznanje svim ljudima, delovima ove države, koji su tokom mučnih dana ćutali.

###

Znam da će se neki preneraziti, no tako je kako je, za pokop su me pripremili patika i nokat. Um uračunljivog zločinca je relativno prost i svaki novi dan bez zahteva za otkupom pojačavao je molitvu da dete što manje propati. 

Ludačkom srećom nisam emotivno upleten u tragediju; ne poznajem ljude, život me je poštedeo takvih trauma i kako su dani prolazili shvatio sam da se i nada, koja navodno umire poslednja, može izmeriti, samim tim uvećati i poništiti. Jedan, treći, peti dan… u čoveku hladne glave učine pripremu za ono što sledi, a kada se opravdani strah potvrdio, pomirenje je nastupilo nežno. Možda je to samo odbrambeni mehanizam skovan sopstvenim iskustvom sahrana koje su najmanje ružne ako su po redu i najavljene.

Otud tišina. 

foto: lwcc-basildon.org

Ovo je, razumemo se, lična epizoda groznog događaja. Osobe intimno umešane u tragediju nemaju božanski luksuz pribranog delovanja i njihova nada je bila neuništiva do poslednjeg trena. Da im uputim elektronsku podršku ne želim, to se, kao i molitve, čini u sebi.

###

Trenutno znamo jednu verziju događaja, krvnikovu, te bih i tim povodom zakočio pero. Svako pravosuđe, pa i ovo naše nepostojeće, najbolje radi u tišini. Mogu eventualno pisati o stvarima svršenim i nedvosmislenim, koji se tiču svih nas, delova ove države.

Prvo, policija. Nisam primetio da se o tome puno govori i piše, na kraju, tragedija je suzila prostor za pristojne čestitke i sokoljenja ali u tužnom ljudožderskom cirkusu u kom smo uzeli učešće zaboravili smo da pohvalimo ljude koji su radili svoj posao daleko iznad onoga što se od njih zakonom očekuje. Bilo je odmah jasno da su slučaj prihvatili lično, dali sve od sebe i relativno brzo rešili zločin s manjkom svedoka, motiva, dokaza i povezanosti žrtve i ubice. Ovo je bila teška istraga u kojoj se nije pitalo kada prestaje radno vreme i na tome policiji svaka čast. Da li je moglo brže – ne znam i mislim da sada nije važno.

###

Njihov šef, ministar policije, na našu žalost nema takve kvalitete. Ne bih išao tako daleko da napišem da se sadistički reklamirao, prilično sam siguran da je ljudsko biće i da mu je teško palo, međutim njegov trud da na banalan i vašarski način imitira premijera Aleksandra Vučića, u kritično tragičnoj situaciji, bio je uvredljiv za gledati. To više nije bio lažni doktorant sakriven iza imuniteta pozicije, već profiter niskih emocija i šeprtljavi zmaj u jagnjećoj koži. Njegove dramske pauze, nevešta gluma i podilaženje najnižima od nas vredelo bi zapamtiti u kontekstu kolektivne krivice činjenjem i nedelanjem. 

Ministar nas, tužno ali istinito, dobro poznaje i njegova žal za nepostojanjem institucije smrtne kazne za cilj ima sve samo ne pravdu i pravičnost. Da je čovek izgrađenog morala i dobar političar, smireno bi na koncu rekao da će vlada predložiti Parlamentu ponovno uvođenje kazne u čiju svrsishodnost i etičku opravdanost niko misleći više ne veruje, a ne kupovao glasove ličnom i protivustavnom zloupotrebom mtvog deteta.

Tako je naučen. Prvo je gledao “Evropa i Kosovo”, sada učestvuje u “Evropa bez sankcija Rusiji”, otud blebeta o zakonskom paradoksu. Neozbiljan je. Njegov gazda je proputovao pola sveta s ambivalentnim stavom i uvek se vratio s istim osmehom – ni tamo, ni vamo, svet ne zna gde da nas smesti i na šta da računa.

Zato što pali kod raje. Države. 

###

Što se kolega novinara tiče, voleo bih da mogu pisati o neprijatnom iznenađenju. Da sam kojim slučajem lično umešan u smrt, zaplakao bih svaki put kada pročitam impotentne, protokolarne reakcije tipa “odsustvo profesionalizma, morala i pijeteta prema žrtvi i njenim najbližima”. Uvek neke proklete reakcije i pasivna razglabanja o prosutom mleku i nikada, jebeno nikada konkretne akcije, realna izopštavanja, kazne i zabrane. Zašto se ćuti o suštini, a viče o formi, znamo svi. Ne budimo licemeri, popnimo se na najviši vrh planine i recimo glasno: te novine ljudi vole da čitaju! Takve medije ova država obožava, jer država smo ti i ja, puta mnogo, a ministar Stefanović prolazna anomalija dok nepismeni ne shvate da su opet namagarčeni.

Pokušavam da zamislim premijera na pres konferenciji posvećenoj kanibalskom novinarstvu. Jednako ozbiljan i namrgođen, nikoga ne osuđuje već imenuje i ukida, kada je sebi već dao pravo da preskače institucije države, tebe i mene, i o svemu odlučuje sam. Glasila, ličnosti, saučesnike propadanja, na pet, deset godina zabrane javnog delovanja. Nekome i zatvor, ima toga u zakonu. Onda se setim da on i njemu slični takve novine drže i hrane.

###

Na kraju krvave parade smo mi, država. Mali je internet da pohrani sve budale i gluposti kojim smo se opijali ovih dana. Deklarativna spremnost građana/ki na ubistvo, mučenje i sakaćenje od početnog greha čini pun krug zla i zaustavlja se na tački javnih egzekucija, mada ne znam nijednu duševno zrelu osobu koja bi prihvatila posao dželata ili posmatrala likvidaciju. Nadam se, opet ta nada, da su bol, gnev, osećaj za pravdu, tek plitke potrepštine praznih tela koje žude za životom dok ih ovaj uporno zaobilazi. Vidim da je i estrada uhvatila korak, a mali ljudi žive punim plućima u tuđoj smrti, sada skroz važni. Biti deo rulje za linčovanje, iz udobne fotelje, pljujući neodgovorne novinare kada ni sam ne znaš šta odgovornost znači je prvi lažni simptom života.

Zato i nismo slobodni, jer najveća ljudska blaga nisu bogom dana na veresiju.

Zato smo mi, država, zatvor poludelih.

Znaš ti zašto!

I