Govor bivšeg učenika novosadske gimnazije “Jovan Jovanović Zmaj” Vukašina Đinovića možda je najbolji politički govor izrečen u Srbiji, još od uvođenja višestranačja i pada komunizma. Ono što je danas na “Javnom času za odbranu dostojanstva Jovine gimnazije” rekao majstor matematike ovenčan nagradama, je bez imalo preterivanja najviša demonstracija intelektualne, ljudske i političke čestitosti.

On naravno nije političar, niti se obraća u ime neke političke organizacije, ali je to i dalje politički govor par-ekselans, baš kao što je svaki javni skup sa temom bitnom po sve građane po definiciji politički.  

Đinović i okupljeni gimnazijalci razumeju da su politička bića i da se politički moraju angažovati pre svega kao ravnopravni građani i građanke, a ne stranački aktivisti, da bi živeli životom dostojnim življenja. Ne nasedaju na šibicarsku igru sa vrha i znaju da nema ničeg lošeg otići na politički inspirisan skup, naprotiv, jer svaki važan građanski protest može biti isključivo političke prirode.

Mlad i slobodan misleći čovek, bez poštapalica, zamuckivanja i potrebe da unapred smišljen tekst čita, u lica brojnih građana i građanki ispred ugledne škole je sasuo istinu i demaskirao svu moralnu i političku bedu našeg društva. Učino je to ispred čuvene gimnazije, simbola akademske izvrsnosti i pristojnog odgoja, i ako su ga kojim slučajem sa nebesa slušali i gledali Ignjat Pavlas, Laza Kostić, Isidor Bajić, Svetozar Miletić, Đura Daničić, Kosta Trifković, Đorđe Natošević, pa i sam Čika Jova, mogli su biti ponosni do beskraja i nazad.

Mi okupljeni ispred, sadašnji i bivši učenici i profesori, svakako jesmo. Gde smo mi stali, Vukašin je nastavio i nadvisio nas. Što smo se mi zadužili, on i ostali đaci će vratiti.

Višedecenijskim činjenjem i nečinjenjem, dozvolili smo sebi da dođemo u situaciju u kojoj je ovakav govor nezamisliv u društveno-političkim institucijama našeg Grada, Pokrajine i Republike. On je nemoguć zato što je marljivo rađeno na tome da se iz politike odstrane ili likvidiraju svi oni koji bi u debeli ponor sramote i bedastoće bacilli nedostojnike spremne jedino da kradu, lažu, bahate se i grade karijere na tuđim kostima i senama. Umesto šampiona matematike, mi gledamo vedete lopovluka i silovanja.

Amoralne gnjide bez ikakvog kvaliteta i vrline, ali i bez stida, postale su krem našeg društva, nosioci državnih i crkvenih priznanja, vlasnici pokradene javne imovine. Đaci Jovine gimnazije zlato i druge plemenite metale kući donose sa takmičenja, a ne iz državnih rezervi.

Njihov je zločinački trud toliko uspeo, da su građanima i građankama ogadili politiku do te mere, da je polovini nas glasanje jednako ličnom poniženju i bacanju vremena. Više nije dovoljno da se politika, inače lepa i neophodna antička veština, ljudima zgadi na nivou aktivnog učešća u političkim partijama ili pokretima, već se moralo preći na verbalno i fizičko, sadističko iživljavanje nad sopstvenim građanima sa ciljem da osetimo telesnu nelagodu čak i kada treba da glasamo.  

To nije urađeno slučajno, baš kao što nadstrešnica novosadske Železničke stanice nije pala slučajno i pobila 15 ljudi, a zbog čega su Jovini đaci hteli da izađu, odaju poštu poginulima i daju nam do znanja da ne prihvataju da žive u društvu gde je to moguće da se dogodi i da se krivci štite sa vrha.    

Kao u slučaju tragedije, i u našoj političkoj propasti i odsustvu svakog smislenog govora postoje jasni motivi, akteri, postupci i posledice. Zato preko 50,000 građana svake godine pobegne iz Srbije u potrazi za ljudskim dostojanstvom i elementarnom bezbednošću, pa tek onda višim zaradama, boljim karijerama i akademskim istraživanjima. Ljudi ne žele da glasaju jer previše njih smatra da tako saučestvuju u bestijalnom i kriminalnom ponašanju naše takozvane političke elite, a kamoli da uđu u taj svinjac gde će ih krmci dobiti na iskustvo i činjenicu da njima rvanje u blatu i fekalijama prija.

Ne. Vi, deco, ste mlada elita, jer ste u gimnaziji u kojoj se klanja isključivo znanju, umeću i dobroti. Način na koji branite dostojanstvo vašeg hrama izvrsnosti je dostojan divljenja.

Naš je predsednik od Slobodana Miloševića naučio vrlo važnu lekciju, koju pokojnik ispod požarevačke lipe nije hteo, ili mogao da razume. Predsednik zna da ne može da vlada i radi šta želi bez podrške velikih sila, mada je to mogao naučiti i od Miloša Obrenovića, oca moderne srpske države. Drugu lekciju, jednako važnu, naš predsednik nije savladao i ona je Miloševiću politički došla glave, a glasi vrlo prosto i jasno – ne udaraj nam decu!

Način na koji se ovih dana “Zmajeva” gimnazija, tačnije, direktor Radivoje P. Stojković i lojalni ljudi oko njega odnose prema profesorima i učenicima, je vredan svakog prezira i gađenja. Napustili su svaku pisanu i nepisanu Zmajevu zakletvu, svaku pisanu i nepisanu moralnu normu profesorskog poziva i stavili se u službu najpoganijih od svih zlikovaca, sve vreme sakriveni u debeloj senci crnih mantija i državnog aparata sile.

Malo ranije, isto su preživeli đaci Karlovačke gimnazije – da ih tokom mirnog protesta vređaju i prete im osobe koje u pristojnim i civilizovanim društvima čine marginu, a ne elitu.

Doživeli smo da Zmajevci, đaci i profesori, trpe doslovno klerofašističke uvrede i poniženja, pravljenje spiskova nepodobnih u gradu koji je tokom istorije bio žrtva genocida i Holokausta, samo zato što su se drznuli da misle svojom glavom i što savršeno razumeju šta su etika i moral, šta gradi karakter, a šta ga razara. To im je greh.

Zbilja, kako smo od “Pucajte, ja i sada držim čas” došli do ovoga? Odgovor svi znamo, pitanje je da li smo spremni da o tome javno govorimo. To nisu prijatne i lepe stvari po nas.

U pratnji policije, direktor se poneo kao upravnik logora. Rečju, anticivilizacijski, da ne prenosimo dalje njegove otrovne reči. Ima, međutim, u tom gnusnom aktu i nečega vrednog: đaci su iz prve ruke videli šta se dogodi kada se uortače nacionalistička politika, klijentelistički kapitalizam i organizovana religija. Ambis čistog zla, neomeđan ivicama i dnom.

Đinović je takođe rekao nešto nemerljivo važno. Da smo svi mi u toj gimnaziji vaspitani, učeni, oblikovani i da je ta škola deo našeg identiteta. Istog onog identita kojeg šljam i ološ stavljaju u gubicu svaki put kada žele da nas pokradu, uplaše, ucene ili zadrže kao taoce u jednoj jako lepoj, ali korumpiranoj i neslobodnoj zemlji bez funkcionalnih institucija Republike. Taj i takav identitet učenika ili učenica Jovine gimnazije vremenom ljudskom biću pruži karakterno obličje, usadi mu kritičko mišljenje i čovek postaje nedodorljiv za sile mraka i zla.

Izvinite, dame i gospodo predsedniče, premijeru, predsednice Narodne skupštine, predsednice vojvođanske Skupštine, gradonačelniče Novog Sada, poslanici i poslanice, odbornici, sekretari i ostali budžetski paraziti: identitet ne mogu da nam ukradu, sakriju, ponište, kupe, ili pozajme. Ne možemo da ga izgubimo ili prodamo, zato što nam karakter koji počiva na njemu to ne dozvoljava da učinimo sve i kada bi mi to želeli.

Nakon javnog časa etike, mi novinari smo otišli da uz kafu presaberemo utiske. Dva su se velika, čuvena govora odmah nametnula u našoj diskusiji, tokom koje smo se pre svega divili lepoti i časti učenika i učenica naše slavne škole.

Ima taj deo, u predstavi “Upotreba čoveka” Aleksandra Tišme, kada se glumac iz ljušture ratne žrtve obraća publici. Kaže, parafraziram, video sam najbolje lekare, najbolje pravnike, najbolje inženjere i arhitekte. Sve su ih naučili u visokim školama, i svu nauku znaju, samo ih nisu naučili kako da budu ljudi.

A ima i ovo: “Video sam dečake kao ove ovde, i mlađe od njih, sa iščupanim rukama, sa pokidanim nogama. Ali nema stvari kao što je prizor amputiranog duha – za to ne postoji proteza”, kaže Al Paćino, u “Mirisu žene”.

Deco, sačuvajte duh koji ste nam podarili danas ispred Jovine gimnazije.

ZTZ