Govoreći o veštačkoj inteligenciji i stavu Srpske pravoslavne crkve prema toj tehnološkoj novotariji, jerej i doktorand na Bogosloviji Stefan Jovanović kaže za RTS da “Sve što je na korist čoveku, poštuje njegovu slobodu, čast i dostojanstvo – blagosloveno je.”

Aferim, efendi Jovanoviću, ni ja bolje to ne bih napisao.

Jasno, vaš novinar nije ni blizu upućen u arkane svete tajne kao mirotočivi Jovanović i teže mu je odrediti šta jeste, a šta nije blagosloveno, međutim neke stvari nameće zdrav razum i teško je, u tom svetlu, išta prigovoriti njegovom trezvenom i racionalno utemeljenom argumentu, pa neka je sto puta sveštenik.

Ama baš sve što podiže i produžava kvalitet naših života, slavi slobodu i čast, a doprinosi i dostojanstvu osobe pa na koncu i kolektiva, apsolutno je milo ne samo bogu, već i svakom mislećem ljudskom biću – naravno pod uslovom da se tako ne krše tuđa sreća, sloboda, čast i dostojanstvo.

Vole to i životinje. I biljke.

Sada dolazi onaj deo koji uvaženi Stefanović, bojim se, nema kapacitet da razume. On se te sposobnosti dragovoljno i ničim izazvan odrekao kada je na pijedestal prvorazrednih hartija od vrednosti stavio Sveto pismo, a ne Ustav Republike Srbije, “Prinkipiju” Isaka Njutna, “O poreklu vrsta” Čarlsa Darvina, ili “Opštu teoriju relativnosti” nesuđenog novosadskog zeta, što naravno ne znači da te hartije ne poznaje ili je, ne daj bože, biološki onemogućen da shvati.

On je samo odabrao da za istinom traga koristeći Bibliju, a pošto su zakoni Republike zasnovani na proverljivim istinama, a ne mitovima ljudi koji nisu umeli objasniti zašto pada mrak i sviće zora, razumljivo je što na to svetovno putovanje kreće sa hendikepom.

Jovanović jerej i budući doktor Stefan mogao je tom prilikom, kada već govori za Naše Pravo Da Znamo Sve, da kaže i to da se njegova matična nevladina organizacija već podugi niz decenija ne ponaša blagosloveno, što je empirijski dokaziva i svima dostupna činjenica. Mogao je primetiti da spiritualna kompanija za koju se školuje nema zapažene rezultate u sferi realne korisnosti, niti se proslavila poštovanjem sloboda pojedinaca i posebno pojedinki. Lista zločina posebno je dražesna ako živite u Jugoslaviji bez Srbije.

Koliko SPC poštuje čast pojedinca nezahvalno je procenjivati, budući da skoro sve organizovane religije teže satiranju individualnih vrednosti, ali možemo reći da im čast pojedinca nije previsoko kotirana na listi prioriteta, za razliku od mizoginije, jer da nije tako, ne bi visoko crkveno ordenje krasilo grudi neopevanog ološa. Neki sveštenici SPC niti su časni ljudi, niti su odgovarali za grozne zločine, a složićemo se da je čast žrtava zločina isto važna, kao i sam sudski proces za sve građane i građanke, i da je izrazito nečasno činiti zločine bez suda i kazne.

Dostojanstvo osobe je posebna priča i ukoliko vernik SPC zaista želi spasenje i večni život u raju, mora se temeljito odreći svake pomisli da živi iole dostojanstveno. Važi i za katolike, tek za njih važi. Važi i za vernice, tek za njih važi.

Nema apsolutno ničeg dostojanstvenog u otvorenom laganju i nedokazivom izmišljanju. Nije dostojanstveno kada se poriču zločini činjeni u naše ime i reklamira siromaštvo stada. Nije dostojanstveno, štaviše, ponižavajuće je, kada se otvoreno staje protiv progresa, modernosti, društvene emancipacije i radikalnog razdvajanja države i religije. A posebno nema dostojanstva u ratovima, pravim i društveno-političkim, koje je crkva prizivala i priziva, bila toga svesna ili ne.

Etika i estetika koje nam se nude od Crkve ne poštuju elementarnu slobodu i dostojanstvo. Danas je nemoguće istovremeno živeti i slobodno, i dostojanstvo, i biti košer vernik SPC. Ruska invazija na Ukrajinu pokazala je i to da se SPC otvoreno stavila na stranu agresora i kremlinskog demona, totalno gazeći ne samo suverenitet i slobodarstvo rođene države, već i sopstvena kanonska načela.      

Sve se ovo, pogodili ste, tiče najave da će na novosadskom Limanu, pored kupališta Štrand, nići nova crkva, jer crkava navodno nemamo dovoljno i ta se ideja, crkve na Limanu, mota po urbanističkim fiokama duže od pola veka. Argument za novu crkvu je navodni manjak verskih objekata, što dovoljno govori o namerama onih koji bi crkvu tu voleli da vide.

Naime, tokom bogosluženja u hramovima SPC mesta ima koliko ti duša želi i crkve zvrje prazne skoro sve vreme. Bio – video. Onda dođe neko crveno slovo u kalendaru, pa se verovatno najlicemerniji vernici na Planeti sjate u rekordnom broju i zaista deluje kao da nema mesta nigde u gradu.    

Da ne bude ikakve zabune, jer biti u zabludi isto nije dostojanstveno, izgradnja crkve je čista osveta za lokalne izbore na kojima je Voljeni Lider, u tri od pet limanskih mesnih zajednica, izgubio od političkih anonimaca i anonimki sa budžetom od nula dinara. Voljeni Lider i rektalne sonde oko njega ne mogu podneti činjenicu da su uprkos svim pritiscima, ucenama, krađi i medijskom mraku, izgubili od amatera-lokalaca kojima je prvenstveni interes da sačuvaju svoj kraj.  

Prvu smo osvetu fasovali dok je Miloš efendi Vučević još bio gradonačelnik i tada su Limani unakaženi trobojkama koje imaju predstaviti srpsku zastavu. U naletu ludila specifičnog za botove, efendi V. je blagoizvoleo reći da nekome očigledno smetaju srpske zastave, koje to nisu, da je to sve jako lepo, a nije, i da opozicione stranke i pokreti nemaju nikave viziju i sposobnost, a imaju, već samo umeju da mrze Srbiju i sve srpsko, a ne mrze.

I niko od novinara i novinarki da ga pita: “Efendi V, a kada nameravate da ofarbate i svoju kuću? Svoj auto? Vikendicu? Zašto i vi ne volite Srbiju tako strasno, pa da unakazite Vašu imovinu?”

Tako i ova crkva. Tu je da se markiraju osobe sklone prepoznavanju ružnog i besmislenog, a nisu u dilu sa partijom i crkvom.

Nova osveta, međutim, stiže za golemom zateznom kamatom, zato što svi despotski režimi stežu omču sve jače kako im se bliži kraj, kao da će im to išta pomoći. Publici van Novog Sada to možda nije poznato, ali na mestu predviđenom za izgradnju crkve se u eri “zlatnog socijalizma” nalazila Žuta Kuća, tada zvanično objekat Socijalističke omladine grada, a u praksi kultno alternativno mesto za izlaske, koncerte, izložbe i druženje.

Žuta Kuća, foto Radivoj Hadžić, “Dnevnik”

Dan-danas, iako objekat ne postoji skoro 30 godina, “Žuta Kuća” je simbol po kojem se ljudi prepoznaju i okupljaju, čvorište neumrlih svetonazora i urbanih običaja, dve reči koje opisuju čitave svetove tako različitih, a opet istih ljudi koji su tamo izlazili. Ovo sa crkvom je osveta i za“Žutaru”, sve što je ona unela u naše živote i čega je bila simbol, a što je u fatalnoj suprotnosti sa svim tzv. vrednostima koje pretenduju da nam nametnu crkvograditelji svih boja, pa i sama SPC.

Koga je “Žutara” pelcovala, taj ili ta su preležali demokratske i humanističke male boginje. Pank lektira! Klabing-zigot! Neprekidno zalivano seme pobune i prezira prema kukavičluku i komformizmu. Žuta Kuća je bila “Uradi sam”, a crkva koje žele da izgrade je TC “Promenada” – ružna, nepotrebna, sklepana i moguće ilegalna.

Ne idu Žuta Kuća i nacionalne vrednosti. “Žutara” je bila nacionalna vrednost!

Ne može čovek jutrom iz “Žutare” da ide na Vukovar ili Sarajevo. Neće kupiti fabriku za jednu marku posle fajronta, zapaliti tuđu kafanu, ili ubiti premijera. Neće platiti ruski ikonostas i krštenje za “Audi”. Takvi su išli u “Paradizo”, na Spensu, i govorili nam da smo narkomani, padavičari i klošari, jednako kao što nam sada, 2024, govore da mrzimo Srbiju, njene svetinje i sve srpsko.

I sve je to jako isto i jako tužno, samo ja više nemam 17 godina. Ode život na šlajfovanje u svetosavskom blatu i zidanje grozomornih crkava, čija je najvažnija uloga pranje krvi sa ruku monstruma, eliminacija modernosti i napretka, robovanje ruskoj imperiji, markacija nepoželjnih građana i građanki “zapadne provenijencije” i naravno bezočna krađa.

Njihove su mete i dometi ostali isti kao iz 90-ih, baš kao i uvrede koje nam upućuju. Bahate se, otimaju, satiru, i sve pod gnojavim plaštom nacije i patriotizma, jer bi drugačije bilo zakonom kažnjivo. Da apsurd napravi pun krug, postarao se lično gradonačelnik Milan Đurić, samozvani panker, kojeg društvena beznačajnost uporno sprečava da stekne ružan nadimak.

I on kaže da udaramo na svetinje, da mrzimo Novi Sad i Srbiju. Vojvodinu slabo pominje, a upravo beše pola veka od donošenja vojvođanskog Ustava. Razumem čoveka, Vojvodina predstavlja sve ono što Voljeni Lider i sveštenici preziru, uključujući tu i novosadsku Žutu Kuću.

Tako se i ova borba pretvorila u sve, samo ne racionalan dijalog šta zidati pored plaže, i da li uopšte zidati, ili saditi. “Žutara” je tek simbol slobode, časti, korisnosti i dostojanstva i zato mora umreti sećanje na nju. Mora se u prah pretvoriti svaki pojavni oblik modernosti, pluralizma, prosvećenja i kritičkog mišljenja.

Iz crkve je mnogo lakše nekažnjeno spaliti gradove i pobiti ljude.  

ZTZ