Pre izvesnog vremena umro je fudbaler Siniša Mihajlović. Da bi se odužili čoveku, a tu su pre svega mislili na njegovu borbu za Srpsku Stvar, nipošto fudbal jer to traži trud i talenat, meni NN lica sačinila su mural S.M. na jednoj novosadskoj zgradi. I sve je na tom crtežu lepo i divno, na momente dirljivo ako imate 12 leta i manje, osim jedne sitnice: ništa od prikazanog nije istina.

Na istinitoj fotografiji Mihajlović nosi odelo FK “Sampdorije”, čiji je trener bio, i pozdravlja publiku otvorenih dlanova. Fanove Sampe, na stadionu, ne Limance ispred zastave. U istinitom, pravom životu, najbolji srpski šuter i uzdanica nacionalno budnih osoba, srpska gromada i uzor deci, je sahranjena u latinskom Rimu, pored Vatikana. Zato što mu je tamo u trenutku smrti bio pravi, istiniti dom, a ne u Novom Sadu – i to je sasvim u redu.

U realnom životu, Mihajlović je postao sportska legenda jer je dobro igrao fudbal. Međutim, da bi on zauvek bio živ i koristan Svom Timu, bitno je da se bogu i narodu prikaže kao fantastičan Srbin, a ne fudbalski libero i nekadašnji vezista, dok je mogao da trči. Tri podignuta prsta su, kao i tri poljupca uostalom, skorašnja izmišljotina nacionalnih očeva i sa istinom i tradicijom u vezi su jednako kao limanski mural Siniše Mihajlovića.   

foto: ztzmedia

foto: biografijaonline.com

Pre još izvesnijeg vremena, u evropskoj prestonici kulture Novom Sadu ubijen je čuveni Remedov mural “Jedina istina”. Crkveni atentatori i nalogodavci, i njihovi politički izvršioci i ponizne sluge, nisu mogli dozvoliti da bilo šta sa predznakom istine tavori tik pored Vladičanskog dvora (novosadski: Sarumanovog Ortenka) i umesto dijaloga i mirnog sučeljavanja argumenata biraju uništenje, sa pozicije jačeg i bogatijeg.

Umesto murala, prave i priznate umetnosti pravog i priznatog umetnika, uredili su da tamo bude nacrtana bljutava, kič-skarabudžotina sa propale bombonjere, čiji je jedina svrha da novosadskim Srbima i Srpkinjama probudi osećanje nepostojeće posebnosti i vrednosti u odnosu na druge i drugačije. Poput murala S.M. i dotični je uradak višestruki falsifikat sa jednim, prenisko postavljenim ciljem.     

Primera bestidnih laži ima podosta i ne možemo ih sve nabrojati. Nacionalisti, uostalom, na to i računaju – preplaviti javni prostor naci-ikonografijom do te mere, da se više ništa ne razaznaje i ne zna se ko je, kada, i zašto uopšte to i počinjao. Sve može da se obori, osim pretpostavke da smo mi večite pravedničke žrtve podlaca, jer čak i deca znaju da šporete i klozete u Moravu bacaju Šoroš, Rotšild i Šolak.    

Bilo bi nepošteno reći da su svi nacionalisti skloni obožavanju laži, međutim tačna je pretpostavka da laž čini osnovni element svakog, pa i našeg nacionalizma. Nacionalizam ne trpi kritiku i mišljenje pojedinca. Po svaku cenu mora se prionuti na posao neumerenog veličanja, pranja i hvalisanja, posebno ako je stvarnost ta koja nudi drugačije poglede i odgovore. Nacionalisti uzgajaju svoju verziju istine i kada se ona sudari sa realnim svetom i “jedinom istinom”, neko mora da strada, a taj neko je slabiji i malobrojniji.

Dobar nacionalista mora da laže čak i kada to ne bi želeo, jer bi govorenje istine obesmislilo sve ono u šta je uložio vreme, pare, znoj, krv, suze i nečiju smrt. Svi moramo da se slažemo oko svih pitanja, a sva nam pitanja daju odgovore po kojima smo mi večito najbolji. To što Drugi uspevaju da postoje isključiva je posledica naše nepregledne dobrote i velikodušnosti, zbog čega nam moraju biti večno zahvalni.            

Zašto smo onda iznenađeni kada srpske tenisere na takmičenju sokoli pesma koja je apsolutno neprihvatljiva dobrom delu komšija, pre svega zato što ne može biti istinita bez ratnog sukoba? Bilo bi šokantno da je drugačije.

foto: Instagram insta_man_ns /kaleidoskop-media.com

foto: 021.rs

Autorka sporne pesme ne razume, ili razume ali je baš briga, da su njeni stihovi poziv na sukob velikih razmera, na teritorijama koje su deo NATO pakta, odnosno pod njegovim protektoratom. Popadija koja u rat neće ići, i njen jednako vojno nesposoban suprug pop, smatraju da je pametno podizati srpske zastave tamo gde Republika Srbija nema prerogative države, a rat koliko je poznato nismo nikome objavili.  I zbog čega?  

Zbog 127 kilometara. Toliko vazdušnom linijom iznosi presek srpskog raja na teritorijama gde srpski Ustav ne važi. Sto dvadeset i sedam kilometara je mera Srpkog Sveta i srpskog barjaka, od Prizrena do Rumije, a onomad smo se devedesetih, kad već pričamo o korenu laganja u nacionalizmu, hvalisali da smo nebeski narod potekao lično od Hrista, te da je srpski jezik praktično izveden direktno iz Sanskrita, bez kulturološkog i demografskog posredovanja.

127 kilometara! To je za ratnog zločinca V.Š. gotovo uvreda, a pitanje je da li bi popadija volela da ga vređa jer joj se očigledno dopada njegov minuli rad, odnosno prostorni plan radikalne stranke, doduše sa četiri izgubljena rata i armijom mrtvih i osakaćenih. Tih jadnih 127 kilometara je daleko manje od 735 kilometara, koliko je monstrum V.Š. namenio Srbima da se vesele, od Strumice do Ogulina, ili Tokija u slobodnijoj izvedbi huligana i kriminalaca, što njemu smetalo nije, naprotiv, ali na tih 735 kilometara danas postoje samo srpski grobovi i pokoja potražena, a očuvana nekretnina u tuđoj državi.

Ipak, ni tih bednih 127 kilometara srpskog raja ne može da se meri sa gnusobom stiha u kojem nas popadija bodri da se veselimo slobodi. Kojoj slobodi? Gde je umetnica D.C. videla slobodu u Srbiji, da joj tako jedro peva i bodri nas? Da nije možda u fabrici u Lučanima, gde radnici pljuju crninu familije koja je izubila sina i brata na poslu, samo da bi sačuvali posao? Gde je ta sloboda o kojoj umetnica peva, gde je istina, da im se svi poradujemo?  

127 kilometara danas iznosi prečnik rodoljubive poezije i nacionalne slobode. Laž može toliko da dogura. Međutim, to je vazdušnom linijom. Duži je raj kada ideš tenkom.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.