Pod sloganom „Sve je dobro kad se dobro svrši“, najveći festival u ovom delu sveta završen je po 24. put. Organizatori imaju razloga da budu zadovoljni: opet je tokom četiri dana na Đavi bilo preko 200.000 ljudi (subota ubedljivo najposećenija), nije zabeležen veći incident, cene hrane i pića su bile sadističke, niko nije poginuo i termin festivala nije pao na dan srebreničkog genocida – pa se tim povodom nismo morali pretvarati da nam je imalo stalo.

Kombinacijom slučaja i namere, poslednjeg dana Egzita prevladalo je osećanje da idemo na Egzit 1993. Sve je počelo na Keju žrtava Racije, kada me je kod semafora saletela patrola interventne jedinice, blokiravši me skupim džipom kog smo im kupili ti i ja. Bez ikakvog povoda ili pretnje po bezbednost, temeljno sam prepipan i preispitan, samo se nisam izuvao.

foto: Jovana Semiz, Exit Photo

Možda sam tek naleteo na preterano revnosnog policajca, ali u vreme Slobodana Miloševića policija se nije toliko unosila u lice građanima kao meni ovaj sinoć, ali jesu tukli češće pa ovi novi verovatno računaju da smo kvit. I Kosovo je opet tema dana, jer ništa ljudima na severu Pokrajine ne znači toliko kao tkanina iznad Dunava i lažni odbrambeni zaveti najgorih od nas.

Nakon što je Kosovo odbranjeno u Petrovaradinu, Egzit mi je ukrao “brufen“ na pretresu kod kapije. Ove je godine pretres na ulazu za nas radnike bio lutrija – malo normalno, malo te niko ne gleda, malo ti istresu gaće. Rekli su mi da refundiram analgetik kod hitne pomoći, što sam mrtav ozbiljan otišao i da uradim – bezuspešno.

foto: Lav Boka, Exit Photo

Ipak je to mistični „začin“ sa planete Arakis (Dina) koji se sredovečnim ljudima ne daje tek tako, a najviše me je uvredio ljubazni mladi lekar, ili tehničar, nebitno, stavom ba bih kombinacijom „brufena“ i piva mogao da zloupotrebim supstance, kad i mala deca znaju da ti treba barem „bensedin“, poželjno nešto još jače.

Nedelja je i ove godine bila najslabije posećen dan, prema slobodnoj proceni jer zvanične cifre još nismo videli. Istovremeno, poslednji dan Egzita bio je rezervisan za rep-blok na Glavnoj bini, gde su naravno Wu-Tang Clan sa blagim kašnjenjem obradovali fanove. To jeste dobar đir ako ste u tom filmu i bina je bila solidno popunjena, bilo je pitanje samo kako preživeti sve srpske podverzije (t)repa, zbog čega smo otišli da konačno pogledamo Dry Cleaning na Fjužn bini.

foto: Marko Ristić, Exit Photo

Engleski post-pankeri stvarno su biser u ovogodišnjoj ponudi i verujem da će još koji put svirati na Egzitu, mlad su bend. I tačno se iz aviona videlo da je četverac sa dva studijska albuma na svirku privukao malobrojne fanove i još malobrojnije željne da ih prvi put poslušaju. 

To nas dovodi do očajne distribucije publike, koja je uz manjak velikih gitarskih imena najveća smetnja za odličan provod na Egzitu 2023. Zvezde i zvezdice su se tako poređale da je previše kvalitetnih bendova na manjim binama sviralo pred desetinama ili sto, dvesta ljudi, dok je najveći deo publike išao na neko od ličnih hodočašća i posle su nehotice pravili gužve i čepove. Nisam pametan i ne znam kako se to popravlja, ali jeste bilo deprimirajuće. Usuđujem se reći da nam je za ovih frtalj veka muzički, i svaki drugi ukus, kanda otišao malo dovraga i to se na generaciji Z i te kako vidi, čast izuzecima.

foto: Teodor Kopric, Exit Photo

Negde na Dry Cleaning-u sam konstatovao katastrofalnu grešku na mobilnom telefonu – nisam na Egzitu ugasio aplikaciju za merenje vežbanja i šetnje, pa sada mobilni misli da sam fitnes instruktor i gaji nerealna očekivanja od moje svakodnevnice.

foto: Lav Boka, Exit Photo

U pokušaju da operem uši od lošeg repa nije pomogao ni Exciter na Metal Areni, a bilo mi je žao što nisam imao vremena za Bombarder, onako, da me mine. Takođe, koristim se prilikom da prvi put u četiri teksta pomenem i Radio AS binu, ne zato što mi se sviđa takva elektronska muzika, već zato što uspevaju da održe renome i publiku sve ove godine i to je za respekt. Vikendom tamo negde oko tri na toj bini igla ne može da padne i ljudi se, deluje, super provode.

foto: Zoran Ješić, Exit Photo

Red je da pričamo i o Latino Bini, odnosno Gluvom Disku, gde posetioci sa slušalicama u spoljnoj tišini slušaju nekog od disk-džokeja. Novi Sad je, može se reći, idealan grad za profesionalne Latinose i tu posla uvek ima zahvaljući tome što su karipski ritmovi na ovom podneblja jednako zarazni kao neutemeljena romantizacija Kube i Jamajke.

Red za Gluvi disko nije bio urnebesan kao ranijih godina, ali i ta scena je prilično posećena, sasvim razumljivo u situaciji gde jedina istovremeno nudi provod i predah, kao nekada Rege Bina.

foto: Nikola Žigrai, Exit Photo

Kako već biva pred sam kraj, uvod u festivalski oproštaj desio se na Fjužn bini gde su prašili Atheist Rap. To je više novosadistički ritual negoli odlazak na festivalski koncert, ali ne bunimo se jer grupa i publika gruvaju kao jedno. Posle su bili Ajs Nigrutin i Smoke Mardeljano, a sa njima i daleko veća publika, mlađa i ornija, što kaže pokojni Raša Popov, „Jako su mudri, bili su u vodenici čak dva puta“. Uglavnom, deca nam to vole a mi neka vidimo šta i kako, a da nije emigracija.

Uz policijsko drndanje, The Greatest Hits sa aromom treša devedesetih ličili su na, napisah, povampirena dizelaška vremena kakva nisam mogao zamisliti na Egzitu. A onda se desilo nešto najbolje na svetu – Egzit je počeo da radi taman kada se zatvorio.

foto: Lav Boka, Exit Photo

Sada već znate, ekipa se pokupila sa „subotnje bine“ ranom zorom u nedelju, otišla na Najlon pijacu i tamo zakuvala after-parti. E, taj spoj buvljaka i Egzita, to jutro i ta vreva, su najdragoceniji festivalski biseri i razlog da se prisetimo zašto uopšte idemo na Egzit. Tako festival kroji ljude, pravi novu stvarnost i dodatu vrednost.

Posle previše sati, dana, a možda i ogdina, svi mi u grupi smo osetili prelepu radost i čudan ponos jer su takvi izlivi ljudskosti i dalje mogući. Sledeće godine, nadam se, sa jačim lajnapom i bez rata zastavama.

ZTZ