Postoji izvesno olakšanje kada Egzit stigne da spusti zavesu pre nego što se Srbija opet nađe oči u oči sa komemoracijom u Potočarima. Organizatori ne moraju da smišljaju izgovore, zlikovci nemaju šta da lome i nikome da prete, a policiji je verovatno najdraže – otprilike kao kada otkažu „Prajd“pa niti moraju da se lome nečije lobanje, niti se potežu neugodna pitanja. Problem je naravno to što srebrenički genocid neće nestati ako se mi pravimo blesavi, niti će nama zbog toga biti bolje u budućnosti, posebno Egzitu, koji bi po svakoj logici trebao da predvodi po tom pitanju i doprinese pomirenju na teritoriji Jugoslavije, ako ne nas matorih, a ono barem mladih.

Iluzorno je nadati se tome u ovakvim društvenim uslovima. Istovremeno, nije fer da se kritikuje samo Egzit, jer niti su tu čorbu zakuvali, niti donose odluke u našoj zemlji koje bi to mogle najlakše da promene.

Uglavnom, taj i takav Egzit skončao je mirno i prosperitetno. Preko 200.000 ljudi posetilo je Petrovaradinsku tvrđavu, kažu organizatori a mi sve kao verujemo, niko nije poginuo na i van festivala, lekari su intervenisali kao i na svakom masovnom okupljanju te vrste, neki su i uhapšeni zbog narkotika, te je ovogodišnja crna hronika bila sasvim prihvatljiva za događaj te veličine i rizika. Uostalom, osim nekoliko „čepova“ na uzanim koridorima, bezbednost na Egzitu nikada nije bila najproblematičniji faktor, pogotovo ne ako je uporedimo sa kvalitetom izvođača i zvuka, logistikom, cenama i sada već legendarnim odsustvom bilo kakve društveno-političke sadržine i konkretnih primera vrednosti koje neguju.

I nemojte molim vas pominjati „poruke mira“, „solidarnost“, „ljubav među mladima“, „zajedništvo u otuđenom svetu“. Ne, to su opšta mesta gora nego tviter nalog Dalaj Lame. Kažite prvo da je Novi Sad glavni grad Nečega, da je u Srebrenici bio genocid, da je Crna Gora suverena nezavisna država, kao i Bosna i Hercegovina uostalom, pa onda nekako možemo i do Kosova da dođemo. To su jasni i sadržajni vrednosni primeri, ali oni naravno čoveku i festivalu mogu naneti bedu na vrat, a u Egzitu očito niko s time neće da se muči. Jednostavnije je prodati laku zabavu i skupo pivo.

Najužasniji momenti ovog Egzita, a koji nisu u direktnoj vezi sa njim, svakako su bili šaranje grada kao oblik podrške ruskoj invaziji na Ukrajinu, protest Slobodnih Radikala protiv Egzita i masovna internet podrška otkazivanju nastupa pobednika Evrovizije, ukrajinske grupe Kaluš Orkestar. U pitanju je očigledno političko i vojno navijanje tzv. putinofila, a ne realna sreća što neko ko na Egzit ni ne ide neće slušati taj bend. A da se ne lažemo, pobednička pesma je bezveze i lovorike su znak solidarnosti publike zbog rata i tu se slažem – naša predstavnica jeste imala bolju pesmu, ali se ne bih menjao sa Ukrajincima i Ukrajinkama ni za šta, kamoli Evroviziju na kojoj smo dva puta ionako već pobedili.

Poslednji dan Egzita22 bio je nešto slabije posećen u odnosu na iste dane prethodnih godina, ali to naravno valja uzeti sa rezervom jer većina ljudi dolazi dosta kasno i računa da se na Dens Areni provede do jutra. A da je kojim slučajem ovo prvi Egzit na Đavi, daleke 2001. godine, onda bi i ponuda zvuka delovala daleko, daleko bolje.

Šta je – tu je, idemo pravac na Sepulturu, mada to baš i nije „taj“ bend, plus je gitarista Adreas Kiser odsustvovao zbog smrti žene, ali kako god – bili, došli i otprašili! Jako, moćno, solidan odabir popularnih pesama. Ako moram da koristim čepove za uši to je obično dobar znak u ovom žanru, međutim na „Fjužn bini“ je u nekoliko navrata, recimo juče na Marki Ramonu, a zatim i u subotu na Parafu, ton bio ili pretih, ili očigledno problematičan na instrumentu ili dva. Ipak, Novi Sad previše voli grupu The Ramones da bi Marki i ekipa mogli da uprskaju stvar, a nije da se nisu trudili – to nije bila savršena svirka, greške su sevale i prštale, ali pobogu, u tome negde i jeste poenta panka, baš kao i sviranje na „jen’, dva, tri“, sa nula pauza i razgovora sa publikom.

Tu negde na Glavnoj bini kreću odlični Blind Channel, lanjski predstavnici Finske na Evroviziji, negovatelji „nasilnog popa“ i neka vrsta spone između Sepulture i Konstrakte, koja je nastupala posle. Verovatno ste već videli, internetom je kružio „mim“ u kom bezobrazni mozak kaže osobi koja pokušava da zaspi da je Sepultura predgrupa Ani Đurić i ekipi iz benda Zemlja gruva, međutim sa Blind Channel u sredini to uopšte nije bilo loše, naprotiv. To jesu tonski drugačiji bendovi, ali ljudi koji umeju da ih cene i vole takvu muziku i te kako se druže često, a to što je nama sredovečnima to ipak malo smešno i paradoksalno jer smo odrastali uz Sepulturu – pa, neka je. Bila je na Egzitu gomila izvođača koji su sonično slični Konstrakti, ali ih idejne razlike i drugačije poruke čine nespojivima, a Ani su Đurić po mentalnom sklopu svakako bliži brazilski metalci nego cajke kamuflirane skupom trendi odećom.

Moram da propustim legendarn nemački treš bend Tankard na „Eksploziv bini“ tek da bih video prvu srpsku hedlajnerku na Glavnoj bini u dosadašnjoj istoriji, narečenu Konstraktu. Ako kojim čudom pročita ovo, neka joj šaka bude virtualno stegnuta na ideji, izvedbi i kompletno osmišljenom karakteru svoje zvezde – kako je neko duhovito primetio, njen trijumf na „Beoviziji“ je prva značajna pobeda opozicije u Srbiji, a Đurić ne samo što ume da peva, mnogo bitnije, ona ume da razmišlja, oseća i nameće bitne teme, dajući makar neku nadu da popularna muzika može biti kvalitetna, mentalno intrigantna i društveno borbena. Aferim!

Znam da ih puno ljudi voli, međutim Ortdox Celts i Brkovi na samom kraju festivala su toliki kliše, da bi Hladno Pivo moglo da ih tuži za krađu festivalske očekivanosti. I opet se tu nanovo povela rasprava među Egitašima o tome šta je dobro i koliko je dobro, a da je istina ostala nepromenjena u odnosu na ranije godine – bendovi nisu loši, ali jesu ponavljani i više se truda i para ulaže u likove sa dva kofera i gramofonom nego jaka gitarska imena. Dođavola, ne mora ni gitarska obavezno, neka dovede Egzit moćna, kreativna, sveža imena iz drugih žanrova i niko se neće buniti.

Ali ljudi se hoće buniti kada ih iz tunela zapljusne aroma devedesetih godina prošlog veka. Samo su nedostajale upasane Juventusove trenerke, sarma-šiške, drečavi šuškavi duksevi i miris švercovanog „Denima“ sa pijace, pa da za svaki slučaj proverim da li sam na Đavu poneo svih 75 feninga koliko sam uštedeo od plate teške pet maraka. Uz svo razumevanje za probleme, pandemiju i manjak svega, Egzit je ove godine sebi dozvolio da na trenutke izgleda kao sopstveni negativ i bine je počeo prečesto da ustupa ljudima koji su teški dunsteri i ne umeju da odsivraju i otpevaju ama ništa vredno pažnje. Štaviše, na nedopustivo mnogo bina Egzit je ugostio ljude od čijih vam tekstova pada kvocijent inteligencije i srazmerno raste poriv za nasiljem i neopevanim prostaklukom.

A kada nas je prostota izneverila kao zalog za buduća vremena i ljude?

ZTZ   

PS

 Iz meni nepoznatih razloga, profesionalne fotografije poslednjeg dana festivala nisu dostupne na Egzitovoj pres službi, nema kompletnog foldera. Izvinite što tekst ne prate dobre fotografije.

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.