Pre 15 godina, u slobodarskoj Holandiji, umro je Slobodan Milošević. Balkanski kasapin srpskog etnosa. Srbin koji je najviše i najjače ubio svoju rođenu zemlju. Čovek čija su zlodela i laži toliko golemi, da nemi posmatrač ne može, a da ne posumnja u neko mentalno oboljenje ili vradžbine.

Na svačiju žalost, bio je zdrav, mentalno uračunljiv i duhovima neposednut. Čovek koji je uradio toliko poganih stvari, da je moguće argumentovati stav da se od njegove politike Srbija nikada neće oporaviti, bio je fizički i metafizički sposoban da vlada više nego aktuelni lider.

Svakog 11. marta, u novinama i posebno na društvenim mrežama, i dalje smo bombardovani žalopojkama njegovih obožavatelja. Ti ljudi, ako ćemo pošteno, nisu promenili priču ni za slovo. Njegove čitulje i pomeni kao da imaju nevidljivog, jednog pisca, koji svake godine ponavlja iste političke fraze i emotivne jade.

U zemlji nepismenih to, po svemu sudeći, ne budi sumnju, a moralo bi da nas zabrine do kostiju. A šta je sa nama takozvano pismenima?

Pismen čovek oseti izvesnu nelagodu kada primeti da se percepcija o nečijem životu i delu ne menja protokom vremena ili okolnosti. Kada pišemo o dobrim i lošim ljudima, prirodno je i ljudski da opažanja vremenom izmenimo, nadogradimo ili suzdržimo. Vremenom se vraćamo istim ljudima, knjigama, filmovima i muzici, i najčešće ih doživljavamo za nijansu drugačije. Nekada i drastično promenimo stavove, u zavisnosti od toga kako smo se mi menjali i sazrevali.

Mi kao društvo i Republika nismo sazreli. Ovo je isti nacionalistički, klerikalni, latentno fašistički, po svemu vrednom pažnje nazadni feud, kog smo imali i 4. oktobra 2000, samo sa internetom.

Kako je uopšte moguće da neko, ko se nije ovako ili onako okoristio zbog Miloševićevog režima, gaji tolike simpatije prema njemu, 15 godina posle, tema je za drugi put i druge stručnjake. Na godišnjicu njegove biološke smrti poštenije je i blagotvornije da se pozabavimo njegovom (privremenom) političkom smrću.

Petim oktobrom 2000.

Lako je navesti primere u kojima sadašnji predsednik Republike vređa inteligenciju i dostojanstvo svojih sugrađana. Zapravo, teško je pronaći video snimak gde je on smiren, dostojanstven i politički pošten. Ipak, od svih laži i poganosti koje izgovara, njegova tumačenja 5. oktobra su najmonstruoznije netačna.

I to je jedna od poluga zbog koje ne možemo da pomerimo sebe i svet. Nismo svesni šta je po nas dobro, a šta ne, pa ni to da uključimo mozak i setimo se šta je ko radio i govorio pre 20 i kusur godina.

Za veliku većinu mojih prijatelja, 5. oktobar, tačnije – izbori održani 24. septembra, jedina su čista politička pobeda u životu. To čak nisu bili ni izbori, već test inteligencije i čovečnosti sveden na jedno pitanje.

Dalje, velika većina te velike većine mojih prijatelja, uključujući i mene, ne smatra da smo pobedili kada je Boris Tadić postao predsednik Republike. Nismo glasali srcem i svetonazorima, već smo surovim, darvinijanskim razumom birali manje zlo.

Nakon 5. oktobra, to više nije bila košer pobeda. Sećam se dobro, niko se „od mojih“ nije radovao kada je Tadić pobedio, ali smo svi izdahnuli sa olakšanjem. Slično kao čestit Hrvat koji je 2019. glasao za Zorana Milanovića.

I tačno je – 5. oktobar je naša najveća pobeda i razočarenje u jednom. Mogli bi satima, danima da pričamo šta sve nije valjalo tokom tog dana, i posebno danima koji su usledili, međutim teško da bi iko pošten i bistar rezolutno kazao da je 5. oktobar sam po sebi bio loša stvar.

Već godinama traje hajka na 5. oktobar i njegove vrednosti, preciznije, brane se tekovine kanibalskog režima Slobodana Miloševića. Demonstranti od pre 21. godine se prikazuju kao nasilni rušitelji države i njenih institucija, a te reči dolaze iz usta onih koji pogaze Ustav pet puta dnevno. O užasima tog dana govore nam obesmišljivači Parlamenta, u Parlamentu, i to se njihovim glasačima očigledno dopada.

Sve bi to izgledalo odveć bizarno, da u njihovim redovima ne sede i akteri 5. oktobra, ovi sa „naše“ strane. Zato takav narativ prestaje da bude bizaran i postaje ravno morbidan, a nauka još nema odgovor kako se u tim prilikama osećaju i šta misle bivši članovi Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, sada veliki igrači Naprednjaka.

I zato je dobro što i ove godine gledamo crno-bele fotografije Miloševića i neutešne građane i građanke u komentarima. Istina je da nikada nije ni otišao. Njegove fiks ideje su tu i dalje, samo je petokraku, ružu i karanfil zamenio krst.

SNS je toliko ispražnjena od svakog smisla i sadržaja, o ideologiji i programu da ne pišem, da oni ni stranački logo ne umeju da nam nametnu. Ako zagrebite malo po površini srpskog društva, bilo gde, u bilo kojoj instituciji ili firmi, fašovi, nacoši, epski nesposobnjakovići i ravni glupaci će izroniti kao gnoj iz rane.

Ovo nikome ne preporučujem ali mazohisti mogu probati: poslušajte vatrene govore Miloševića iz devedesetih i pokušajte da pronađete jednu sintagmu kojoj oduševljen narod danas ne bi gromoglasno aplaudirao.

Kada su krenule litije u Crnoj Gori, rekao sam onima koji su premladi da se toga sećaju da je isto tako počeo raspad Jugoslavije i krvavi rat. Jasno, scena, rekviziti i glumci se razlikuju, ali tekst i režija su isti čovek. Isti duh, jel’ tako Slobodane.

Ista me je jeza spopala dok sam ih gledao. To su većinom pristojni, izmanipulisani ljudi koji će koliko sutra potegnuti nož i pušku za ciljeve krajnje upitne. Toliko je zao bio Milošević, da su i pošteni ljudi postali zveri pored njega.

Mi smo i dalje radikalska država, sa istim apetitima i defektima, samo se rečnik malo promenio. Ako vas čudi zašto je tzv. opozicija nacionalno budnija od vlasti i veći Kosovar od Kosovara – zato što pecaju u mraku.

Uglavnom, sada gazimo gejeve, a ne pedere. Albanci su novi Hrvati. „Srpski svet“ su svesrpske teritorije, a RTS i dalje izveštava kao da Drina nije državna granica. Krađa i korupcija – sve 5. Organizovan kriminal u sprezi sa režimom – mašala. Srebrenica? Manja neprijatnost za koju imamo spremno jasenovačko opravdanje.

Mirno spavaj, Slobodane Miloševiću.

ZTZ