Informaciju da je umro Lazo Goluža (85), tvorac najpopularnijeg jugoslovenskog kviza „Kviskoteka“, pročitao sam slušajući izvesnu emisiju. Sasvim pristojnu, profesionalnu i dobro urađenu. Jednu od onih koja može da služi za primer neslavnoj većini.

Lako sam se mislima vratio u taj hrvatski studio pre 30, 40 godina, polovinom mozga tamo, a drugom polovinom u emisiji koju slušam. Nešto me je debelo uznemirilo.

Govor u mojoj glavi, dakle u studiju gde se snimala „Kviskoteka“, i govor sa zvučnika koji mi prenosi korektno izvedenu emisiju, nisu jednakog kvaliteta. Sasvim je svejedno da li pišem o hrvatskom, ili srpskom jeziku, razlika koju pominjem nije u vezi sa ekavicom, ijekavicom, ili dijalektom. Razlika nije mehaničke prirode, već misaone.

Razlika je u čoveku, a ne u uhu.

Način na koji se govorilo u studiju „Kviskoteke“, bili to učesnici kviza, žiri gde je sedeo pomenuti Goluža, ili voditelj Oliver Mlakar, kao da potiče od sasvim druge, davno iščezle i moralno superiorne civilizacije.

Danas „Kviskoteka“ iz osamdesetih izgleda kao šifrovana poruka Atlantiđana ili Hiperborejaca. Netragom nestali govor, rečnik, maniri i ophođenje, koje pokušavamo da iščitamo sa tajnovitih poruka u kamenu, ili sa kakvog misterioznog hardvera.

Ovo nije metafora, mi se krećemo u smeru suprotnom od evolucije i javni govor to pokazuje.

Svakog četvrtka uveče, Lazo Goluža i Oliver Mlakar ulazili su u stanove preko dvadeset miliona Jugoslovena. To je nešto značilo i povlačilo. Svaki gest, svaka reč, sve se pažljivo vagalo i promišljalo, zato što je tim ljudima poklonjeno poverenje cele države.

Moj otac i majka su bili mirni znajući da su breme odgoja, makar na tih sat, dva, prebacili na Golužu i Mlakara. Ne samo što će me ova dvojica naučiti ponešto korisno, i svašta beskorisno, već i nešto mnogo dragocenije.

Naučiće me da govorim. Pa tamo gde je „mrkva“, ja samo ubacim „šargarepa“.

Namerno pominjem Jugoslaviju, ne samo da bih nervirao šovene i kleronacoše, mada ima i toga. Pominjem je zato što je jugoslovenski format nekoga i nečega po definiciji bio i ostao nadmoćan u odnosu na srpski, hrvatski, i preostale bananizovane pedigree smešnih država nastalih raspadom jedine ozbiljne.

Ovi što koliko danas gaze i pljuju glumicu Jelisavetu Sablić, crtača Dušana Petričića, režisera Gorana Markovića i druge ljude vične traganju za istinom, ne mogu da svare golemu nelagodu koja ih čini tako razdražljivim i brutalnim. Oni, naime, nisu u stanju da se pomire sa činjenicom da su to jugoslovenski stvaraoci koji su ime i karijeru gradili u daleko jačoj konkurenciji, sa nemerljivo jasnijim i oštrijim kriterijumima nego danas.

I sad Seka Sablić treba da treperi zato što je vređa notorni prostak u srpskoj Skupštini, a divila joj se jedna Jugoslavija. Ona nekom primitivcu i skorojeviću da objašnjava ko je i šta je?

To ne biva, između ostalog, zato što Sablić ume lepo da govori, a poslanici očigledno ne umeju.

Pod istom šifrom „ne biva“ našla se ama svaka neprimerenost u studiju „Kviskoteke“. To je bila večernja, porodična emisija u kojoj se ljudi takmiče znanjem, i tako su nas preko ekrana tretirali – kao da su nam ušli u kuću, da nas nešto i nauče dok nas zabavljaju.

Širina vokabulara, dikcija, disanje, kontrola, fraze, gestikulacija, sve je to sa Lazom i Oliverom bilo na jedno osamsto stepenika više nego danas i zato mi je aktuelna, iako pristojno urađena emisija, zaparala uši.

Zaboravili smo da govorimo lepo.

Misli i reči nas oblikuju. Naši najmanji gestovi i refleksi su posledica ranije učitanih i pročitanih vrednosti. Naša grandiozna dela takođe. Mi nikada nećemo govoriti lepo ako su nam otrovane, ili zaparložene misli.

Nećemo lepo ni delati ako govorimo ružno.

Govor pravi ljude. Gledao sam nedavno mog nekadašnjeg ljutog političkog protivnika, penzionisanog profesora Vladetu Jankovića. Evo, došlo mi da zaplačem. Gde je danas jedan drugi neistomišljenik, Vojislav Koštunica, koji u naletu gneva povređeno kaže novinarima “nisam to rekao”. I ništa više.

Nema uvreda, kleveta, ponižavanja, prostote, besnih glista. Nema ni Olivera.  

Taj isti Mlakar je u Jugoslaviji bio proglašavan za „Mister lapsus“! Možete li vi u to da poverujete?

Zamislite tako paklenu spletku istorije i gluposti. Juče smo se šalili na Oliverov račun kako je “često” grešio u živom prenosu, a danas ako lice iza mikrofona ne napravi nijednu grešku, u režiji otvaraju šampanjac.

To i dalje ne znači da je lice govorilo elokventno, neutralnim akcentom, sadržajno i melodički prijatno, već samo da nije uprskalo motku. Valjda je to taj zlatni standard.

Govor u Narodnoj Skupštini Republike Srbije u suštoj je suprotnosti sa govorom iz „Kviskoteke“. Poslanici, koji su naši zaposleni, ulažu nadnaravni napor da nas opogane, zaglupe i učine primitivnijim nego što jesmo, zarad povlastica koje im je uručio Uzurpator Republike lično.

“Kviskoteka” nas je obrazovala i opismenjavala, večno ti hvala gospodine Goluža.

Ako se jedna država meri parlamentom i snagom institucija koje sprovode njene zakone, mi još nismo u 20. veku. Ako jezik i govor medija uzmemo kao meru, mi još nismo u 19. veku.  

Setih se tako Laze Goluže i govora kog smo ubili, a sa njim i ljude koji smo bili.

ZTZ