I bi dete.

U kući božanski mir. Tišina sreće, toliko jaka, da se čuju plamen sveće i topljenje voska. Ritmično, poput otkucaja staloženog srca, sveća nestaje svakim uzdahom roditelja. Dišu naizmenično, podrazumevajuće i bez dogovora, njen udah pa njegov izdah, u strahu da će dahom dirnuti dete u srce. Više ne moraju ni da govore, očima vode život i čude se divoti onog drugog. Divoti koja im je promicala. Sve su razmirice zaboravljene, sve razlike pokopane. Dodiruju se novom kožom, novim mesom, novim kostima, prvi put. Gledaju se drugačije. Iznova vide jedno drugo, drugi put, a tako je davno bilo kada su se uočili u magli, prvi put. Senka plamena sveće neukrotivo, divlje pleše po zidu, govori im stotinu osećaja i do zore bi mogli da pričaju o njoj, ali ne više. Koprena svetlosti na gipsu kazuje im iste reči, miluje ih i gnječi, duboko u zemlji na kojoj raste duša.

I javi se Bog.

„Dobri Moji ljudi, naša je sreća beskonačna. Prigrlimo novu dušu i pomozimo joj da isplovi u večnost. Želite li, mili Moji, da vam dete bude čovekoljubivo? Da u svakoj osobi vidi sebe, da vidi ono ljudsko, ono Moje? Da joj svi na svetu budu dragi i jednaki, pa da prašta više nego što pamti jer i u najgorem čoveku živim Ja i sve Moje?“

Roditelji ćute. Šokirani su, vrištali bi, samo da nije Božijeg daha. On ne dira srce kao njihov, već ga miluje i čini spokojnim. Gledaju se novim očima, treći put, i ne umeju da odgovore Bogu.

„A možda bi…“, nastavi dobri Bog, „…hteli da dete bude istinoljubivo? Da bobu kaže da je bob, da prvo sudi sebi, pa ostalima. Da koristi čula što mu ih dadem, po Mojoj pravdi, da se nikada ne ogreši u laži ili, još gore, poluistini, pa da za života i posle vodi slepe kod očiju?“

Mama i tata polako počeše da razumeju šta im Bog govori. Ne mogu još da se otrgnu čudu, vatreni ples sveće i dalje je mimo njihovog vidokruga i ne slušaju šta im govori. Ćute iz pijeteta koliko i straha. Od sebe samih. Bog to uvide i u Svojoj blagosti reši da im pomogne tako što će okončati čudnovato neprijatnu tišinu, kakvu nikada nisu – niti će ponovo osetiti:

„Neka vas, ne žurite, ovo nije zemaljsko vreme. Neka dete bude pošteno. Da uzme koliko će i da vrati, da se ne stidi čega se nije latilo, te da se ne ponosi onim što nije zaslužilo. Neka jede iz Moje bašte, pa da zasadi, odgoji, zalije i pomiluje šta u njoj preostane, a preostaće svih i svega, dok je poštenih.“

U tom se trenutku van vremena nove oči roditelja zacakle. Nisu to bile suze, niti umor, niti svetlost sveće, a nije bila ni radost kakvom su je ranije poznavali. Ta ih je čudnovata moć toliko ophrvala da nisu uspeli da progovore ni jednu jedinu reč, iako su se tada već pribrali i počeli primećivati samrtnu igru sveće na zidu.

„Ne zamerite Mi, znam da vam je teško i ne činim ovo bez neke“, uvide Bog i pruži ljudskoj nemuštosti ruku oprosta. „Evo, neka bude hrabro. Dva puta. Neka srcem ustane pred jačim u krivu, da štiti slabije pravednike, nedužnike i sluge Božije, i telom ako primora, a da ostane hrabro i u glavi, da kičmu ne savija kada ni Ja to ne bih učinio, da razmrsi žito od kukolja i onda kada na kraju žetve može ostati gladno.“

Sada već potpuno pribrani, svesni elegije svetlosti sveće na gipsanom zidu, roditelji su pomno i bez glasa slušali Boga. Na reč „hrabrost“ otac se malo trže, telo ga u tom trenu nije sasvim slušalo, volja krvi predaka nadjačala je njegovu ali mu žena snažno okova šaku novom kožom, mesom i kostima, pogleda ga drugim očima i reče mu neizrecivo. On krotko ućuta, a Bog nastavi:

„Dobro deco, neka bude požrtvovano. Primiti silu na se, upiti bol kada drugi ne mogu, uraditi protivu koristi svoje i svojih, a na blagodet drugoga i ponajbolje – drugačijega, Meni čini najveću radost. Takve duše sijaju posebnim sjajem i sva su im vrata, od nebeskih do profanih, uvek otvorena. Njima Sam ostavio carstvo zemaljsko.“

Majka tu bolno proguta pljuvačku. I ona namah oseti svu težinu krvi predaka. Slivala se preko jezika, iza zuba i kroz grlo, u vratu postajala neizdrživo vrela pa se neosetno hladila, sve niže i niže, dok se u stomaku nije kao guja uvila, hladna, ledena i teža od Sunca. Otac drugim očima primeti sve to, pogleda je treći put u životu, odmah nakon toga i koprenu sveće na zidu, a zatim nežno omekša stisak njene šake u svojoj. Istim onim podrazumevanjem kojim su štitili dete od sopstvenog daha, bez reči su, jednim bićem, uperili pogled nazad u Boga.

„Sve Moje, poznata mi je vaša neodlučnost i po njoj znam da ste dobri ljudi. Ne žurite, ne dajte ishitrenosti da vam pojede nadu. Može dete biti i mudro, neka vaga sebi i ljudima tako da svima bude bolje i blagorodnije. Da vodi ljude pameću i Mojim zakonima, olakša im breme neznanja i učini svet podnošljivijim. Ili vredno da bude, vrednije od vodenice, neka povuče i druge, i sebe, i voljene i nevoljene, pa do kraja Sveta neka dele dobra i uživaju u plodovima rada. Znam, mislite se šta je vrednoća bez snage, može dete biti i snažno. Telom, duhom, da lomi prepreke pogledom, pa i mačem ako mora, i čini dobro drugima i sebi. Snagom pokriti slabijeg, ili duhom podići pale, Meni čini neizrecivu dragost. A opet, znam, šta čoveku sve to vredi, i mudrost, i predanost, i snaga, ako čovek nije odgovoran. Ako nije rad stati iza svake svoje reči, svakog dela, pa i pogleda, posebno njega, i priznati Mi kada pogreši, a ljudi su grešna i povodljiva bića. Da stavi i svoje, i sebe pred Moj sud, pa da pred drugima i drugačijima prizna, pokaje se, budemo mu oprošteno i vazdigne se u Mojim očima – na sreću svih vas, i živih, i neživih?“

Roditelji su netremice gledali u Boga i gutali Njegove reči. Govorio je dugo i razložno, pa se u vremenu izvan vremena sveća lagano gasila, tek povremeno, poslednjim trzajima života, sijala jače nego inače, a roditelji su ćutali i slušali. Kada se sveća ugasila i prestade igra senki, kada zid ostade samo gips i kreč, Bog je neosetno i bez jasnog odgovora majke i oca otišao iz njihovog doma.

Iza sebe je, nemavši nijednu želju roditelja, detetu namenio skromnost. Majka i otac su je oberučke prigrlili, skromni kakvi jesu.

Dugo su je čuvali i negovali u praznoj bašti vrlina njihovog deteta. Bez plesa sveće na zidu koji je ponovo postao gipsani, jednom kada je Bog otišao iz doma. Bez koprene koju su oboje razumeli i jednako je tumačili gledajući se novim očima. Ostali su oni, gipsani zid i skromno dete.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.